• +381 62 494 090
  • kontakt@sloboda-za-zivotinje.org
  • Đorđa Vajferta 42/3
DONIRAJTE

(POJELI SMO) Ljudi, zar zaista ne vidimo šta smo uradili? Zar zaista ne želimo da čujemo istinu?

Prenosimo vam prevod članka objavljenog u časopisu Večer, autor je Stanko Valpatić, Ostrožno pri Ponikvi, Slovenija, pod naslovom:

(POJELI SMO) Ljudi, zar zaista ne vidimo šta smo uradili? Zar zaista ne želimo da čujemo istinu?

O štetnosti masovne stočarske proizvodnje i klanja životinja obaveštavamo Sloveniju već skoro 25 godina.

Zaista mi je teško da verujem da posle skoro 25 godina informisanja javnosti u Sloveniji o štetnosti masovnog stočarstva, ubijanja životinja za našu ishranu, mi ljudi i dalje nismo shvatili koliko je velika laž i prevara tradicija životinjskog kanibalizma, koja svima nama stvara sve veće probleme sa zdravstvenog, ekološkog i moralno-etičkog ili duhovnog aspekta. Tokom svih ovih godina smo iznova, takođe preko Društva za oslobađanje životinja i njihova prava, kroz sadržaje besplatnog časopisa Oslobađanje životinja želeli da pomognemo životinjama, prirodi, a samim tim i ljudima, i iznova smo objašnjavali sve tri pomenuta aspekta i upozoravali na posledice. Još jednom želim da pojasnim i sažmem, i tako doprinesem lakšem i celovitijem razumevanju ove problematike, posebno sada, kada se u javnosti ponovo mnogo govori o predlogu novih prehrambenih smernica.

Zdravstveni aspekt

Bolesti i obolelih ljudi je naime uvek sve više. Da li bi bolesti zaista rasle da čovečanstvo živi pravilno? U životinjskim štalama i farmama postaje sve nepodnošljivije. Milioni životinja su samo još numerisani serijski proizvodi za klanicu. Milione tona izlučevina iz tih životinjskih štala vozimo na njive, zajedno sa hemijskim supstancama, veštačkim đubrivima i drugim otrovima, kao što su pesticidi i fungicidi. Te otrove preko hrane i vode ljudi dobijaju nazad, hoćemo li to da čujemo ili ne.
Životinjama u prirodi ne preostaje drugo nego da gutaju te otrove, jer žive od onoga što nude polja, livade i šume. Iz godine u godinu sve više obolevaju i slobodne životinje, a uzročnici bolesti, virusi i bakterije prenose se nazad na čoveka. Napravljeno je i mnogo studija koje jasno i nedvosmisleno pokazuju da konzumiranje mesa izaziva bolesti (ispod prilažem dve starije studije). Predlagači novih smernica su sigurno koristili novije i još bolje studije. Prema informacijama, nove predložene prehrambene smernice zasnivaju se na širem i savremenom pregledu 1100 naučnih dokaza. Na primer, samo dve kratke. Moja iskustva su dijametralno suprotna od preporuka i uputstava takozvane samoproklamovane struke, da bez mesa ne ide – Istraživanje u okviru EU (European Prospective Investigation Into Cancer and Nutrition – EPIC) uključivalo je više od pola miliona ljudi. Istražili su vezu između različitih vrsta raka i pojedinih namirnica. Zbog izuzetno velikog broja ispitanika rezultati tih studija su još važniji. Istraživanje koje je utvrđivalo vezu između hrane i raka želuca (1) našlo je sledeće veze: za svaki dnevni unos od 100 g mesa verovatnoća za rak želuca se povećava za faktor 3,52. Dakle, za svako povećanje dnevnog unosa mesa za 100 g mogućnost za rak se povećava za 252 odsto.

– Na medicinskom fakultetu na Harvardu sproveli su istraživanje (2), kojim su želeli da utvrde vezu između hrane i raka prostate. Pratili su više od 50.000 muškaraca, uzrasta od 40 do 75 godina, tokom perioda od četiri godine. Utvrdili su da na rak prostate utiče samo mast životinjskog porekla (faktor povećanja rizika za 63 procenta).

Ekološki aspekt

Teško je verovati da ne uočavamo strašno ubrzano uništavanje i trovanje prirode, što je takođe veoma povezano sa našom ishranom i poljoprivredom koja se zasniva na masovnoj stočarskoj proizvodnji, hemiji i fitofarmaceutskim sredstvima. Na primer: još 2006. godine u Organizaciji Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) objavljeno je izveštaj iz kojeg je bilo jasno da je nužno planski smanjivati stočarstvo i usmeravati ljude ka smanjenju konzumacije mesa u ishrani. Henning Steinfeld, šef odeljenja FAO za informacije o stočarstvu i politiku stočarstva i glavni autor izveštaja, rekao je: „Stočarstvo je jedan od najvećih uzročnika današnjih najvažnijih ekoloških problema. Za poboljšanje stanja neophodne su akcije.

Moralni ili duhovni aspekt

Pitanje je i razmislimo, da li zaista možemo ubijati životinje i život u drugim oblicima bez posledica. Da li zaista bez ikakve sumnje verujemo da je to ispravno ili, kako tvrde neki stručnjaci za ishranu, čak i neophodno? Da li zaista nikada u životu nismo osetili da nam životinje ulepšavaju dan, vesele nas, žele da budu naši prijatelji, a istovremeno žele da imaju svoje porodice i žive zajedno do prirodne smrti? Istina je i tačno je da svi možemo mirno reći da su nas tako učili u školi, na veronauci ili kod kuće i da to prenosimo s generacije na generaciju, s kolena na koleno. Ali pogled u ovaj svet, pa čak i u odnose u društvu, jasno nam pokazuje da je nešto ozbiljno pošlo po zlu – u potpuno pogrešnom pravcu. Da li smo zaista toliko otupeli da više ne primećujemo šta se dešava oko nas i da ne primećujemo kuda sve ovo vodi? Da li zaista ne vidimo iscrpljenu prirodu i zagađena polja i vazduh, da nam naša hraniteljka Zemlja pruža otpor ljudskoj pohlepi i sve teže nas nosi zbog naših nepravilnih i previše eksploatatorskih intervencija? Zar nije krajnje vreme da sumnjamo u stvarnost naučene tradicije i u stvarnost našeg nastavnog programa? Dobro je znati da su osnovni principi ili osnova školskog nastavnog programa u odnosu prema ljudima, životinjama i prirodi isti i da se nisu menjali od nastanka prvih svešteničkih, crkvenih škola pre više vekova. Čak ni u različitim državnim uređenjima (na primer, u komunizmu) ta osnova se nije menjala, jer je uvek odgovarala vladajućoj strukturi. Tako je crkveno-državni sistem nekad i danas omogućio da se generacijama, deceniju za decenijom u školama uči i još uvek uči da su životinje na Zemlji za našu korist, za naše potrebe, da je to Božja volja. Brojevi su dovoljno značajni. Mi smo vrlo loše samoopsirni u oblasti povrća, žitarica, kaša, mahunarki i voća.
Samo 30-40 procenata proizvoda dolazi iz naše proizvodnje, sve ostalo uvozimo.
Danas, na primer, neki pedijatri idu i dalje, usuđuju se tvrditi da su meso i druga hrana životinjskog porekla neophodni u ishrani dece, čak obavezni. Kakva laž i prevara, kakvo obmanjivanje. Može se reći da školski nastavni program ima zadatak da programira mladog čoveka u eksploatatorski, ubilački i robovski odnos prema životinjama i prirodi. Nažalost, većina ljudi u svom životu veruje i sledi ono što su nas naučili i programirali u školama. Za lakše razumevanje, osvrnimo se na kratak pregled razvoja školstva u našem području. Sve do sredine 18. veka škola se smatrala crkvenom institucijom. Dakle, sve do 19. veka najvažnije obrazovanje sveštenika, koji su svojim radom među svim slojevima najviše uticali na opštu narodnu kulturu. Tek reformama Marije Terezije i Josifa II država je malo više posegla u oblast školstva i delimično oblikovala školski sistem prema svojim potrebama.
Ipak, veći deo ili osnova nastavnog programa ostala je ista, dakle preuzeta iz tadašnjeg crkvenog školstva, koje, nažalost, imamo i danas. Zašto kažem nažalost? Zato što iz 40-godišnjeg istraživanja znam da svešteničko, crkveno učenje i obrazovanje po njihovom uzoru sadrži loš, eksploatatorski i ubilački odnos prema životinjama, prirodi i bližnjima. Čovečanstvo je to iz generacije u generaciju, čak i preko školskog nastavnog programa, prihvatilo kao nešto stvarno i ispravno. Činjenice – u vezi gore napisanih loših i ubilačkih dela do danas – potvrđuju mnogi istraživači i istoričari. Na primer: poznati istraživač, istoričar i pisac Karlheinc Deshner je veći deo svog života posvetio upravo istraživanju Katoličke crkve. Nakon više decenija istraživanja došao je do sledećeg zaključka i kaže ovako: „Posle intenzivnog istraživanja istorije hrišćanstva u antici, srednjem veku i novijem vremenu, posebno u 20. veku, ne poznajem nijednu organizaciju u svetu koja bi opstala tako dugo i neprekidno i bila tako strašno opterećena zločinima kao što je Rimsko-katolička crkva.“ Takođe, neki katolički istoričari koji su dobili pristup vatikanskim arhivama bili su iznenađeni i šokirani kada su tamo čitali iz još postojećih spisa o potpuno drugačijem odnosu i učenju Isusa iz Nazareta prema životinjama i prirodi, o njegovom miroljubivom i poštovanju punom odnosu prema celokupnom stvorenju, koji ne sadrži namerno ubijanje, ni životinja, ni za našu hranu. A mi smo se na verskoj nastavi, misi i posledično i u školama učili potpuno drugačije; laži zbog kojih već imamo probleme. Zemlja, koja je povezana sa životom u svim oblicima, već se opire okrutnom čovečanstvu. Takođe, reči profesora dr. Hubertusa Minareka mnogo govore o tome šta bi trebalo da bude pravo izvrsno hrišćanstvo. On kaže ovako: „Pravo hrišćanstvo može ili mora da živi bez mesa, jer tako dolazimo do humanosti. Životinje su bića koja osećaju kao mi i imaju pravo na život.“ Ovo nam može svima poslužiti kao pomoć, da bar posumnjamo u istinitost crkvenog i školskog učenja, takođe u odnosu na životinje i prirodu.
Mnogi će možda reći da danas ipak imamo „stručnjake“ visoko obrazovanih ljudi u školstvu, politici, zdravstvu, crkvenim krugovima i drugde i da oni znaju šta rade. Ali, da li je zaista tako? Postavimo pitanje, odakle i od koga je osnovno znanje za život i rad primio neki stručnjak ili celokupna takozvana struka? Zar sva ta, danas toliko hvaljena „struka“, nije prošla kroz postojeći školski nastavni program, možda i veronauku, koji uči okrutnom, eksploatatorskom i robovskom odnosu prema životinjama i životu u prirodi? Ono što su naučili zatim u životu zastupaju dalje, pišu pravila, smernice i zakone, i možda kao profesori i delovanjem. Ali je takođe tačno da neki ljudi već u svojoj mladosti ili kasnije u životu ipak sumnjaju u školski i veronaučni program i postaju tražioci istine. I neki od njih su zaista dragoceni istraživači i stručnjaci koji rade u različitim oblastima i pomažu čovečanstvu i otvaraju oči. Za mene je, verodostojna struka, samo takva. Međutim, kao što vidimo, takvih je veoma malo ili premalo, većina ljudi prati naučeno iz školskog programa. Svaka osoba koja zastupa ubijanje i mučenje životinja iz bilo kog razloga ili razvija otrovna sredstva za uništavanje života ili razvija vojno oružje i još mnogo toga…, nikako se ne može zvati stručnjak ili struka, čak i ako ima pet doktorata, jer ideje prima od suprotne strane, koja je za uništavanje, a ne za očuvanje života.

Bar želja za razmišljanjem

Poštovane čitateljke, poštovani čitaoci, moje pisanje nije zamišljeno da neko mora nešto promeniti, iako iz iskustva znam da bi to bilo dobro. Kao početni korak može biti barem želja za razmišljanjem o tome i, kao što je rečeno, dovesti u pitanje naučeno. Pomenuo sam svoja iskustva: možda će nekima biti od pomoći ako pomenem da već oko 40 godina ne jedem meso i sada, u 60. godini, mogu obavljati sve seoske poslove slično kao sa 30 godina. Mogu da igram fudbal, košarku… Kod lekara zbog neke ozbiljne bolesti još nisam bio. Poslednji put sam bio pre otprilike 25 godina, kada sam pao sa merdevina na beton i slomio nogu. Dakle, moja iskustva su dijametralno suprotna preporukama i uputstvima tzv. samoproklamovane struke, da bez mesa ne ide. Svaki stanovnik Slovenije je u proseku dobio deset recepata sa propisanim lekovima godišnje, što je u ukupnoj vrednosti 385 evra. Javni podaci pokazuju da u Sloveniji godišnje oboli oko 20.000 ljudi od raka i bolesti srca i krvnih sudova, da ne pominjemo probleme sa crevima, metabolizam, upalama, giht… Bolnice su zauzete, lekovi se odlično prodaju. To jasno pokazuje i podatak sa veb-sajta NIJZ, da je svaki stanovnik Slovenije u proseku dobio deset recepata sa propisanim lekovima godišnje, što je u ukupnoj vrednosti 385 evra. Dakle, radi se o strašno velikim iznosima poreskog novca godišnje samo za lekove na recept, a gde su onda operacije, iznosi za aparate, pomagala, plate lekara i ostalog osoblja… Kao što vidimo, radi se o milijardama. Zar se onda ne može opravdano zapitati da li je možda naš školski program i poljoprivredna i prehrambena politika namerno postavljena tako da budemo što bolesniji i tako što veći korisnici lekova i lekarskih usluga? Svako neka sam odgovori na to pitanje, jer smo svi slobodni u mišljenju i dobili smo razum za razmišljanje.

Predlozi za promenu prehrambenih smernica, o kojima se u ovim nedeljama toliko govori, još ne poznajemo. Bar ja ih nigde nisam pročitao. Dakle, ne znamo šta je uopšte predloženo. Podržavam svaka poboljšanja, ako su iskrena i iz srca napravljena za dobrobit životinja i prirode, kao i za bolje osećanje i zdravlje ljudi. Znam, kao što sam već pomenuo na početku, da se zasnivaju na širim i savremenim naučnim dokazima. Ako se dakle predlaže smanjenje mesa i životinjskih proizvoda u našoj svakodnevnoj ishrani, to je svakako dobro za životinje, prirodu i ljude. Nadam se samo da nisu zaboravili ili čak namerno izostavili važnost kako je proizvedena naša biljna hrana i odakle dolazi. Naime, sva hrana – i biljna – koja je genetski modifikovana je štetna za naše zdravlje. Sva biljna hrana, proizvedena pomoću hemije i fitofarmaceutskih sredstava, takođe je štetna za naše zdravlje. Hrana, posebno voće i povrće, koja se dovozi iz udaljenih zemalja ili sa kontinenata, dodatno je tretirana hemikalijama za očuvanje i svež izgled. Naposletku, sva ta hemija i fitofarmaceutska sredstva ubijaju život u prirodi i na poljima. Ako već govorimo o promeni prehrambenih smernica, trebalo bi i neophodno je uzeti u obzir sve što sam pomenuo i u Sloveniji podsticati prelazak na ekološku poljoprivredu, postepeno pomagati poljoprivrednicima u prelasku iz stočarskih grana na ekološko ratarstvo, povrtarstvo i voćarstvo i ne oslanjati se na uvoz jeftinije biljne hrane. Tačno je da nam bez dobrog i pravilno usmerenog slovenskog poljoprivrednika može već uskoro nedostajati hrane. Mnogi slovenački poljoprivrednici su vredni i radni ljudi. Problem je u tome što poljoprivredna politika nije pravilno i dobro postavljena. Da je to tačno, mogu potvrditi svi koji rade u ovoj oblasti (zaposleni u ministarstvu, poljoprivredni savetnici …), naravno, ako žele biti iskreni. Najbolji pokazatelj je samo-opskrbljenost u Sloveniji. Brojevi su dovoljno jasni. Veoma smo slabo samodovoljni u oblasti povrća, žitarica, kaša, mahunarki i voća. Samo 30-40 odsto proizvodimo kod nas, sve ostalo uvozimo, što je – kao što je već rečeno – još slabijeg kvaliteta.

——
Reference:
(1) Meat intake and risk of stomach and esophageal adenocarcinoma within the European Prospective Investigation Into Cancer and Nutrition (EPIC), Gonzales CA Et. Al., JNCI Journal of the National Cancer Institute 2006 98(5):345-354
(2) A prospective study of dietary fat and risk of prostate cancer, Giovannucci E, Rimm EB, Colditz GA, Stampfer MJ, Ascherio A, Chute CC, Willett WC, J Natl Cancer Inst. 1993 Oct 6;85(19):1538-40
Video: Artlist Licenca,Fence Farm Cattle Grass_By_Oleh_Ibrahimov_Artlist_HD.mp4

Podelite:

Više objava