Lovačka mafija neometano hara Srbijom (2)
Nekada najbogatije lovište u bivšoj Jugoslaviji prvo je opustošeno pomorom, a zatim i nekontrolisanim odstrelom više stotina grla plemenite divljači. Od 30 lovočuvara u lovištima Negotinske Krajine ostala su samo trojica da bi lovački mafijaši mogli da rade šta hoće, tvrdi penzionisani šef šumske uprave. U lovištima Negotinske Krajine „Deli Jovan“, „Vratna“, „Miroč“, „Alija“ i „Štrbac“, po popisu divljači od 31. marta 2000. godine, bilo je oko 1.250 grla muflona, jelena lopatara, karpatskog jelena, divljih svinja, srneće i ostale krupne divljači. Sada u ovim lovištima nema više od 400 grla krupne divljači, tvrdi Nebojša Vučinić, penzionisani šef šumske sekcije u Negotinu. Prema njegovim rečima, prvo je 2002. godine više od 180 grla jelena lopatara, gorskog jelena i muflona skapalo od gladi i nedostatka lekova, pa su lovočuvari danima, u najvećoj tajnosti pokopavali lešine plemenite divljači ili ih bacali u jame. Među uginulim životinjama bilo je trofejnih grla vrednih i po više hiljada evra. Posle masovnog pomora divljači, komisija je utvrdila da je u lovišta uneto dvostruko manje hrane nego što je lovnim osnovama predviđeno. Dve godine kasnije, svedoči Vučinić, usledio je masovan odstrel divljači.
- Veljko Stojisavljević, sadašnji zamenik generalnog direktora „Srbijašuma“, u to vreme bio je finansijsko-komercijalni direktor šumskog gazdinstva „Timočke šume“ Boljevac i šef šumske uprave Kneževac. On i Zoran Veličković, samostalni referent za lovstvo u šumskom gazdinstvu „Timočke šume“, organizovali su bukvalno streljanje divljači. Veličković je naredio da se malokalibarskim puškama, inače zabranjenim oružjem za lov, životinjama puca isključivo u glave, kako bi što više mesa ostalo posle obrade rana. Meso pobijenih jelena, srndaća i muflona hladnjačama su odvezli nekom privatniku u Jagodini, a zatim prerađeno izvezli u Italiju. Grla koja nisu odmah pala, danima su ugibala po lovištu - ispričao je Vučinić. =========================================
PREKO G17 DO FOTELJE
Veljko Stoisavljević, zamenik generalnog direktora „Srbijašuma“ i član UO Lovačkog saveza Srbije, još dok je bio komercijalno-finansijski rukovodilac „Timočkih šuma“ u Boljevcu uhapšen je zbog zaključenja štetnog ugovora, falsifikovanja službene isprave i pronevere od gotovo tri miliona dinara. Prema kazivanju Nebojše Vučinića, ubrzo po puštanju iz pritvora učlanio se u stranku G17 plus i posle 15 dana je postavljen za zamenika prvog čoveka „Srbijašuma“. U međuvremenu, od ove firme dobio je kredit od pet miliona dinara za kupovinu stana. Kako bi se dočepao vrha rang-liste za dodelu kredita, tvrdi Vučinić, predstavio se kao dijabetičar i kao dokaz priložio dijabetski karton izdat u Zdravstvenom centru Zaječar. Međutim, od 2002. godine, barem prema tom kartonu, Veličković nikada više nije otišao na lekarsku kontrolu..
DRŽAVNU IMOVINU OSTAVILI BEZ ZAŠTITE
Prema Zakonu o šumama, broj lovočuvara u svakom lovištu određuje se na osnovu lovnih osnova. Prilikom dodele lovišta na gazdovanje, Vlada Srbije sa korisnikom sačinjava ugovor u kome je tačno preciziran i broj lovočuvara. Po tom ugovoru, „Srbijašume“ nisu smele da drastično smanje broj lovočuvara u negotinskim lovištima i da državnu imovinu i već ionako istrebljenu divljač ostave bez ikakve zaštite.
VELJKO STOISAVLJEVIĆ: VUČINIĆ BEZOČNO LAŽE
Veljko Stoisavljević, zamenik generalnog direktora „Srbijašuma“, kaže da su bezočne laži sve što je Vučinić za njega rekao.
- Taj čovek nije normalan. Još dok je radio izmišljao je kojekakve afere. Ma kakav crni pomor divljači ili odstrel zbog izvoza mesa?! Pa, naša lovišta su puna divljači, a ja nikada nisam čuo za firmu „Magnum“ iz Jagodine. Odstrel u lovištima „Srbijašuma“ je komercijalni ili uzgojni i radi se isključivo na osnovu lovnih osnova i godišnjeg plana gazdovanja. Upravo zbog takvog domaćinskog gazdovanja matični fond divljači ni u jednom našem lovištu nije narušen. Sećam se da je jedne zime bilo gubitaka u lovištima negotinske krajine, ali nikada u tolikom broju, koliko se priča.
Što se tiče stambenog kredita, bio sam drugi na rang-listi sa 480 bodova, a bolest mi je donela samo 10 bodova. Sledeći ispod mene imao 40 bodova manje. Ja jesam dijabetičar i bolujem još od 2001. godine, ali zvanično zbog dijabetesa nikada nisam išao u bolnicu. Uzimam lekove uz konsultacije sa mojim kućnim prijateljima lekarima - rekao je Stoisavljević.
On je naglasio da nisu tačne ni Vučinićeve priče o Ivanu Rkuloviću, republičkom lovnom inspektoru, jer je on, kako tvrdi Stoisavljević, najpošteniji čovek u Negotinu.
===========================================
On kaže da je ceo radni vek proveo u šumskoj upravi „Srbijašuma“ u Negotinu i da se svega nagledao. Prema njegovim rečima, lovišta „Srbijašuma“ i negotinskog lovačkog udruženja „Hajduk Veljko“ veća od 150.000 hektara bila su centar lovstva u nekadašnjoj Jugoslaviji. Plemenite divljači bilo je na pretek, pa su ovde lovili svi sem Tita. A onda su, pre nekoliko nekoliko godina, na scenu stupile štetočine iz „Srbijašuma“, LSS i izvršne vlasti. Od 30 lovočuvara ostalo je samo tri da bi, kako Veličković tvrdi, lovački mafijaši mogli da rade šta hoće i kako hoće.
U međuvremenu, krivolov u ova dva lovišta caruje, a kriminal u lovstvu se vešto zataškava.
- Čelnici „Srbijašuma“, a ujedno i visoki funkcioneri LSS i njihovi prijatelji dolaze, love i odnose divljač bez ikakve nadoknade. Jevrem Ergić, generalni direktor „Srbijašuma“, pre dva meseca odstrelio je muflona u medalji, ali bez prisustva lovočuvara. Aleksandar Ilić, finansijski direktor „Srbijašuma“ i predsednik nadzornog odbora LSS, nedavno je u lovištu „Vratna“ odstrelio jelena lopatara i jednu košutu, iako su lopatari na ivici istrebljenja. Divljač nije plaćena niti je evidentirana, iako je to zakonska obaveza. Od kada su ćerke Veljka Stoisavljevića počele da studiraju, kroz negotinska lovišta defiluju profesori medicinskog i defektološkog fakulteta. Ubijaju šta stignu, a evidencije nema. I Zoran Živojinović, predsednik LSS, stalno se deklariše kao veliki lovni radnik, ali ovde sam sebe demantuje, pošto nemilice izlovljava sve živo - rekao je Veličković.
On je naglasio da su lovci iz Negotina, zbog raznih zloupotreba i malverzacija, u više navrata podnosili krivične prijave protiv Veljka Stoisavljevića, Ivana Rkulovića, republičkog lovnog inspektora, Slobodana Kastratovića, upravnika lovišta, i Josipa Bajera, doskorašnjeg predsednika LU „Hajduk Veljko“. U jednoj od mnogih prijava navodi se da su Veljko Stoisavljević, Ivan Rkulović i Slobodan Dimitrijević Bode u nekoliko navrata išli u „kontrole“ na Dunavu i da su tom prilikom od ribokradica zaplenili više mreža. Međutim, oduzeti alati nisu uništeni, kako je trebalo, već su prodati u Donjem Milanovcu. Alasi tvrde da im je Dimitrijević nudio da svoje stare mreže zamene za zaplenjene uz doplatu od oko 50 evra po komadu. Za muljanje sa ribarskim mrežama, tvrdi Vučinić, znaju svi zaposleni u Šumskoj sekciji u Negotinu, kao i većina stanovnika ovog grada. Jedino su nadležni gluvi i slepi pa sve te prijave još čame u nekoj fioci, a okrivljeni i dalje vedre i oblače po negotinskim lovištima.
