Začuđujuće neobično brzo je reagovalo Republičko ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine koje je odbacilo svaku mogućnost da je u ovu novu aferu umešan bilo ko od upravljača ili korisnika lovnih područja ili preduzeća koje se bave izvozom divljači. U tekstu koji je objavljen u novosadskom listu Dnevnik od 11. februara tvrdi se da je “Ministarstvo sprovelo internu istragu i da nema reči o nekontrolisanom lovu, niti lovu trajno zaštićenih vrsta već se radi o ilegalnom izvozu određenog proizvoda . Prema raspoloživim podacima korisnici lovišta, preduzeća i Lovački savez nisu izvozili meso divljači u Italiju. Tokom januara samo su “Vojvodinašume“ izvezle manji kontingent mesa divljači u Makedoniju.” Dakle, interna istraga… Mada nije jasno koliki je napor uložen i kolika je veličina takve vrste istrage, svima nama treba da je jasno da sve to rade neki ljudi koji nemaju veze sa lovom i šumama. Da bi otklonio bilo kakvu sumnju u ovu temeljnu istragu sve je u daljem tekstu potvrdio i kraći intervju sa predsednikom Lovačkog saveza Vojvodine Milošem Beukovićem. On, dakle “potvrđuje da ovde nema reči o organizovanom krivolovu već samo o nelegalnom izvozu divljači. On kaže da se radi o legalno ulovljenoj divljači koju je neko pokušao da prošvercuje preko granice. Po njegovim rečima, ovakvi incidenti su direktna posledica propadanja lovnog turizma u Srbiji i pomenute zabrane izvoza mesa u zemlje Evropske unije. Inostrani lovci koji dolaze da love kod nas najčešće žele i da ponesu sa sobom ulov, što zbog zabrane nije moguće. Zbog te zabrane već godinama trpi i lovni turizam koji je pre desetak godina kod nas bio veoma perspektivna delatnost.”
Eto u kojem grmu leži zec, što bi rekli lovci. Pa što bismo mi zabranjivali finim, bogatim lovcima da odnose svoj ulov svojim kućama preko granice kada to rade i naši lovci ovde i to je sasvim normalna stvar. U daljem tekstu se navode veličanstveni podaci o nekadašnjem obimu lovnog turizma u nas i plemenitoj želji da se on uvećava na radost stranih i domaćih lovaca: “Strani lovci su pre poslednjih ratova na našim prostorima lovili i do polovine ulovljenih srna, jarebica, a da su imali zapaženu ulogu u odstrelu zečeva i fazana. Do 1990. godine iz Austrije i Italije je dolazilo i do 10.000 lovaca. To je, naravno, donosilo dobar profit državi i lovno-turističkim organizacijama koje su mogle da razvijaju prateću infrastrukturu.”
Ali, ipak, navodi se dalje u tekstu: “Glavni problem kod lovnog turizma predstavlja ta zabrana izvoza mesa. Taj problem bi trebalo da reše ministarstva za poljoprivredu, za ekologiju, za trgovinu i turizam i za ekonomske odnose s inostranstvom. S druge strane, valja povećati ponudu divljači, uspostaviti red u turističkom prometu i ukinuti administrativne prepreke kao što su vizni režim i razne takse. Uz ovakve poteze možemo računati na profit od najviše dva miliona evra uz godišnju posetu do 3.000 stranih lovaca.”
I pored svih muka pri ubijanju životinja, kao i prehranjivanju preko zime, lovci čine sve što mogu, a to je: “Sve što mi kao Lovački savez, možemo da učinimo jeste da korigujemo cenovnik odstrela divljači tako da se naplaćuje samo pucanje, dok meso ostaje na našem tržištu – kaže Beuković.”
Stvarno strašno kako smo, eto, negostoljubivi prema svim tim lovcima. Nije dovoljno što za male pare mogu da rade šta hoće po šumama već im svakako moramo dati mogućnost da odnesu ulovljenu divljač da bi lepo napunili svoje duboke zamrzivače. A na tome možemo i da zaradimo, tj. ne baš svako, ali lovci svakako. Pa valjda će se malo žrtvovati naše drage životinje da bismo se pokazali kao dobri domaćini i ljubitelji dobrog zalogaja.
