Danas su u Srbiji aktuelne mnoge nevladine organizacije koje se bave borbom protiv raznih oblika diskriminacije kao što su seksualna, rasna ili verska, a šta je sa prehrambenom diksriminacijom?
Piše: Dušan Bulić
Šta je sa nama vegetarijancima? Nikad nisam bio u fazonu da se deklarišem po bilo kom osnovu, ali s obzirom na činjenicu da sam pre dvanaest godina rešio da prestanem sa konzumiranjem mesa, bio sam primoran da se deklarišem. Naravno, samo u situacijama kad bi me neko u gostima ili restoranu pitao šta bi hteo da pojedem. Od tog momenta sve se okreće naopako. Znam da ljudi imaju mnogo ozbiljnije probleme od ovog o kome ću da pišem, pa se unapred izvinjavam ako ću zvučati razmaženo.
Ko će nas da zaštiti od glupih pitanja i tuđih predrasuda?
“Ti si vegetarijanac?! Pa sa čime jedeš picu?” Nećete verovati, ali ovo je najčešće pitanje koje su mi ljudi postavljali u poslednjih dvanaest godina mog vegetarijanskog života. Pica, ponos srpske nacionalne kuhinje! Pica, presonifikacija ishrane! Pardon, pica i meso, sinonimi za prosečan obrok u Srbiji.
Sledeće pitanje, ako sam negde u gostima, u pedeset posto slučajeva je: “Pa, imam neku šunku (parizer, piletinu, paštetu), to ti nije meso. Hoćeš da nasečem?”
Posle ovih pitanja potrebno mi je minimum deset minuta da ubedim većinu svojih domaćina da su sve namirnice koje su mi nabrojali mesne prerađevine, te su samim tim meso. Moja objašnjenja, uglavnom, propraćena su čudnim pogledima i rečenicama: “Ma, daj bre, uzmi zalogaj, pa nećeš da umreš.”
Najveći problem koji sam imao kada sam rešio da postanem vegetarijanac bio je - kako to da saopštim roditeljima, široj familiji i drugovima iz odeljenja. Osećao sam se kao da treba da im priznam da sam intravenozni narkoman koji ih farba godinama. Bilo je napeto, bilo je suza, ali su roditelji, baka i deka shvatili da im nisam saopštio da ću im jednog dana dovesti zeta u kuću i da ja i dalje volim devojke. Deda mi se jednog dana ipak obratio rečenicom: “Ja sam gledao na televiziji da ljudi postaju vegetarijanci iz vjerskijeh razloga. Ti si član neke sekte, ako ne i više njih?”
Zezanje je počelo. Na trećoj godini studija sreo sam na ulici druga iz srednje škole, koji mi se obratio rečima: ”Gde si, baš me Jovan pitao pre neki dan za tebe. Pita kako si i da li si izašao iz one sekte? Kaže, ako treba pomoć, tu je.” Da pojasnim, Jovan je studirao Bogosloviju, a pitanje u vezi sa sektom vezano je za priču koja se provlačila još po gimnaziji da sam član Hare Krišne. Zašto? Pa, ja sam vegetarijanac, svi vegetarijanci su fanovi Hare Krišna i naravno, nevernici. Ništa nije vredelo što sam pokušavao da im objasnim da sam ja ovo-lakto vegetarijanac, da jedem mleko i jaja, a da su ljudima iz Hare Krišne jaja najstrože zabranjena, kao i neke vrste pečurki, koje ja opet konzumiram. Ne, ja sam za deo mojih drugara iz srednje škole postao sektaš. Na ekskurziji su pokušali da mi u obrok podmetnu parče mesa, pa se neko od ekipe sažalio i rekao mi.
Prava avantura u mom životu je gostovanje kod familije u Crnoj Gori. Imaju običaj u šali da kažu kad vam nešto serviraju na sto, a vi niste gladni: “Vala ćeš jesti, makar se tukli.”
Sve se to proturi kroz neki smešak, ali nikad nisam siguran da li su ozbiljni ili ne.
Na plemenskom saboru neki dedin daleki rođak, koji je sedeo preko puta mene za stolom, pod šatorom, pitao me je:
“Što ne uzmeš janjetine?”
Ja sam mu odgovorio:
“Znate, ja sam vegetarijanac.”
Čovek me je pogledao zbunjeno i prestravljeno, rekao je samo:
“A!?”
Ustao sam od stola, a on je otišao u nepoznatom pravcu, možda po Vujaklijin rečnik.
Najčešća pitanja pored navedenih koja mi ljudi postavljaju kad im kažem da ne jedem meso su: Što, da nisi bolestan? Šta glumiš ti? Ne izvodi krive Drine nego jedi! Hoćeš pileću čorbu, izvadila sam komade mesa? Ti ćeš da umreš za dve godine? Moram da kažem tvojim roditeljima, deluješ izbezumljeno, je l’ ti dobro? Kako si onda tako debeo ako si vegetarijanac? I molim te, objasni mi odakle ti tako glupa ideja da postaneš vegetarijanac? Pa, šta jedeš na slavi? Šta da ti damo na svadbi? A da pobodemo kočić ispred kuće, posolimo malo trave, pa ti jedi do mile volje? Jeste da si mi kum, ali me nerviraš. Kad ćeš da prestaneš da se glupiraš? Kako izdržavaš kad si pored roštilja? Samo ti teraj tako, a kad si poslednji put proverio krvnu sliku?
Krvnu sliku proveravam svakih šest meseci. Verujte mi, savršena je. Jednom me je doktor koji mi je davao rezultate pitao da li sam vegetarijanac, a to je uspeo da zaključi po mom nižem nivou holesterola nego kod drugih pacijenata. Objasnio mi je da je to super i da je i on vegetarijanac.
Kad biste me vi pitali zašto sam postao vegetarijanac, odgovorio bih vam:
Zato što čovek ima sistem organa za varenje koji je mnogo sličniji biljojedima nego mesojedima, creva čoveka nekoliko su puta duža od njegovog tela, za razliku od mesoždera čija je dužina creva manja od ukupne dužine tela. Zato što čovek nema kandže kao drugi mesojedi. Zato što nam samo 4 od 32 zuba izgledaju kao zubi mesoždera i to jedva, zato što ne želim da jedem sisare. Zato što mi probavni trakt radi mnogo bolje od kad sam prestao da jedem meso. Zato što lakše i lepše spavam. Zato što neću da poludim kao krave u Engleskoj. Zato što mi je tako došlo i moje je pravo da radim sa svojim životom šta hoću.
Sa druge strane, naši ugostitelji mahom su prihvatili nove trendove u ishrani, pa skoro svaki bolji restoran u gradu ima takozvani vegetarijanski tanjir. Beograd je dobio i nekoliko vegetarijanskih restorana, a sve buduće vegetarijance upozoravam, s obzirom na činjenicu da smo svi mi robovi brze hrane, da pre nego što kupe burek sa sirom ili pečurkama pitaju prodavce na čemu je pečen. Desi se ponekad da ga peku na masti.
Naravno, vreme posta dolazi, to je jedini period u kome hard core pravoslavci i vegetarijanci mogu da koegzistiraju bez postavljanja suvišnih pitanja. To je period u kome smo svi isti, ako ne po veri, a ono po načinu ishrane.
Bolje da vam ne kažem kako ljudi reaguju na moju rečenicu: ”Hvala, ne pijem alkohol.”
Originalni tekst: B92
**************
Postavljeno je mnogo komentara ispod ovog teksta, od strane vegetarijanaca i vegana koji su se prepoznali u njemu.
Između ostalih, komentar je ostavio i poznati lekar-internista, Dragan Ivanov, koji je do sada mnogo puta gostovao u medijima i govorio o blagodetima bezmesne ishrane.
"Baš me je obradovao ovaj tekst.
Rođen sam kao vegetarijanac i do danas nisam jeo meso, niti ribu, koja je takođe pripada mesu. Moj sin ima 14 godina, i on nikada nije jeo meso (visok je 186cm). Po profesiji sam lekar, specijalista interne medicini, a početkom devedesetih sam u Ex Jugoslaviji vršio istraživanja na vegetarijancima. Ono što sam tada nagoveštavao, danas se na žalost ispunjava u našoj zemlji. Sve je više obolelih od malignih bolesti, moždanog šloga i srčanih bolesti... i sve više mladih ljudi oboleva i prerano umire zbog pogrešnog izbora hrane i pogrešnih navika vezanih za ishranu. Iz dugogodišnjeg lekarskog iskustva znam da neki ljudi ipak na kraju se osluče za vegetarijanstvo, ali, nažalost, tek kada dobiju neku od malignih bolesti. Puno sam javnih predavanja održao po Novom Sadu na temu vegatarijanstva, pisao o tome, pričao na radiju i televiziji, po malo sam sam sebi i dosadio, ali veoma mi je drago da i drugi govore i pišu o tome, pogotovo mladi ljudi.
Većina ljudi na ovim našim prostorima, kada se susretne sa različitim, ne želi da to ispita, već želi da "očisti" ovaj naš prostor od onog što je različito (otuda etiketiranje i drugi vidovi maskirane, verbalne agresivnosti). Na taj način se pokušava izbeći neprijatan, ali i neophodan proces samoispitivanja, koji veoma često nam otkriva naše predrasude i zablude. To je, s jedne strane, poražavajuće za ljudsku sujetu i lažnu predstavu o sopstvenoj mudrosti, i s druge strane, to je poziv za promenu i naporan rad (a mi baš i nismo tako radna nacija). Čovek teško menja navike, pogotovo ako su loše.
Naš narod, u poslednji dvadesetak godina, hvali se pobožnošću a zaboravlja ili ne zna da je vegetarijanstvo biblijski princip, istaknut na prvim stranicama Svetog Pisma."
(Dragan Ivanov, 17. oktobar 2007 00:45)
******************************
Komentar postavljača ovog teksta na sajt udruženja:
Kroz istovetna ili vrlo slična iskustva prošli smo svi mi iz Srbije i uopšte sa Balkana koji smo se "drznuli" da odstupimo od mesožderske "tradicije" i većinske mase koja ne razmišlja ni o čemu važnom za sopstveni život, a još manje za planetu. Diskriminaciju zbog svog načina ishrane doživljavamo svuda, počev od sopstvene porodice (ako cela porodica nije naklonjena vegetarijanskoj ili veganskoj ishrani), do rođaka, prijatelja, suseda, poznanika, kolega u školi ili u firmi, a pogotovo je to izraženo kada se suočavamo sa siromašnim izborom hrane u prodavnicama, restoranima, pekarama i svuda gde treba jesti ili nabavljati hranu. Ređaju se situacije od kojih su neke komične, ali sve na kraju postane isuviše zamorno. Ispada kao da se treba svuda pravdati i objašnjavati, i često bivati napadan/a od sredine koja ne razume, a još manje prihvata sve što je različito od onoga što je ustaljeno kao "društveno priznato"...
Na kraju, shvatimo da je najbolje ćutati, i pričati o tome samo tamo gde to zaista ima smisla i gde će to neko zaista razumeti... Tako se povećava jaz između "nas" i "njih", i nerazumevanje postaje još veće - ne našom krivicom. Mi samo živimo i jedemo onako kako smatramo da je ispravno, i ne razumemo zašto se neko oseća ugroženim zbog toga. Razlozi su zapravo veoma duboki i raznovrsni... A rasprava o njima dosegla bi mnogo dalje od poruke ovog teksta.
***
Pogledajte i ovaj odličan video-prilog:
Vegetarijanstvo - HTV, Trenutak spoznaje
