Zoran Cvijanović: Mi možemo da se žalimo i na političare, i na svetsku zajednicu, i na sve zajedno, ali ti danas u Srbiji ne možeš da dišeš. Znači, ko god putuje ovih dana Srbijom... Jednostavno, uđi u Valjevo, uđi u Čačak, uđi u Užice, uđi u Bor, uđi u Pirot, po tim gradovima od pet uveče pa do pet ujutru ne može da se diše, a to smo mi, to nisu ni političari, ni strane sile, jer ljudi lože svašta, ljudi su sami pravili neke peći i uglavnom spaljuju otpad
Gosti: ZoranCvijanović, Goran Paskaljević, Snežana Milovanović
Poštovana publiko, poštovanje, dobar dan, dobrodošli. Zaštita prirode, a i društva danas. Jesmo li se ikada zamislili šta, kako i gde živimo, šta se nalazi u našem okruženju, gde nam deca, što je najvažnije, rastu, šta udišu, kakve osećaje gaje prema životinjama, i da li ih pored svih ovih trovanja koja im se šalju kroz priče, kroz razne TV programe, i uopšte kroz ovaj poremećeni sistem vrednosti, da li ih truje i vazduh, voda, hrana, i što je najvažnije, ko je kriv za to? Od silnih prelomnih stvari biće da slabo imamo vremena za tako nešto, a jako je važno. Može li i kako to da se popravi, bar koliko toliko? U svetu se, znate verovatno i sami, izbori lome na tome, oko ekologije, oko zaštite životne sredine, oko zaštite životinja. Lako je njima i dosadno kad su im to teme, kad nemaju inflaciju, nezaposlenost, Kosovo, Ratka Mladića, već čujem da sad neko od vas govori, pa nemaju pametnijih tema od te zaštite kao životne okoline i zaštite životinja. Neće biti baš da je tako, poštovani gledaoci i draga gospodo, danas ćemo o tome da pričamo. Moji gosti, možda pomalo neuobičajeno, pretežno dolaze danas iz sveta umetnosti, poznati su po filmovima, veoma poznati po predstavama naravno koje su radili, a oni se, videćete, veoma ozbiljno bave i nekim drugim jako važnim stvarima, čućemo i vas, poštovani gledaoci. A u drugom delu emisije je „Od trača do istine“, telefon, vidite ga i sami, 065 42 42 224 već je spreman za uključenje u program i za prijave za učešće u ovoj rubrici „Od trača do istine“. Na početku da vidimo šta vi kažete šta je to ekologija. Jelena?
PRILOG
Jelena: Ovako je izgledala Sava nakon poplava prošlog leta. Na videlo je izašlo sve ono što su Beograđani tokom godina bacali u reku. Navika da otpad bacamo bilo gde dovela je do toga da je Srbija postala jedna od zemalja sa najvećim brojem divljih deponija u Evropi. Mladi istraživači Srbije kažu da je krajnje vreme da postanemo odgovorni prema prirodi, i zato je njihov naredni projekat otvaranje drugog reciklarnog dvorišta u Beogradu.
„Ono na šta mi želimo posebno da utičemo u samom projektu, što podrazumeva kampanje, edukacije itd, odnosi se na promenu svesti, odnosno upravo na promenu potrošačkih navika, što će reći na smanjenje količine đubreta koje stvaramo u porodici, na razdvajanje reciklažnih sirovina u samom domaćinstvu. I konačno, ovim projektom, koji inače finansira EU preko Evropske agencije za rekonstrukciju, nudimo i konkretno rešenje građanima, u smislu da sve razdvojene reciklažne sirovine mogu odneti u reciklažno dvorište i čak dobiti neki novac za to.“
Jelena: U Beogradu postoje kontejneri za različiti otpad, ipak još uvek mali broj ljudi kod nas ima naviku da đubre razvrstava. Beograđani priznaju da se i ne trude previše da otpad bacaju na predviđena mesta.
„Evo, ja pušim pa bacim pikavac dole.“
B92: A što?
„Mnogi bacaju pored korpe, pa takav je narav naroda.“
B92: A zašto bacate pikavac dole?
„Pa mrzi me tamo da gasim, može da se zapali. Bacaju hartije, pa kad upadne unutra može da se zapali.“
„Ukoliko nema nikakve kante u centru naravno da ću da bacim na ulicu, jer nije u redu... Evo, pogledajte, ove kante su sad kao stavili, ali pre toga, znate i sami, u Knezu na svakih 500 metara ima jedna kanta, što uopšte nije OK, na Novom Beogradu, da ne spominjem, nigde kante. Stavite kante, kante su kul .“
B92: Znate da ne bi trebalo, ali Vi ipak to uradite?
„Ipak uradim, da Prijatno, doviđenja.“
B92: Prijatno.
„Izgleda da je to kod nas Srba genetski. Treba malo otići u Evropu pa videti kako se narod ponaša, najbliže je evo da se od samo do Austrije pa da se vidi kako ljudi imaju jedan zdrav, pravilan odnos prema prirodi. Ovde kod nas, jednostavno, da li je to vekovno nevaspitanje ili genski, suština je da ljudi ne vode računa ni o ulici, bacaju otpatke, bacaju papire, ili je to učinila migracija, ne znam. Uglavnom, situacija je takva da nam treba veliko prevaspitanje u tom pravcu.“
Jelena: Pored mladih istraživača u Srbiji postoji mnoštvo ekoloških društava, koja uprkos minimalnim uslovima za rad ipak uspevaju da realizuju projekte sa ciljem osvešćivanja javnosti o značaju ekologije. Tako, na primer, već šest godina članovi pokreta Endemit, koga su osnovali ambiciozni studenti ekologije sa Biološkog fakulteta, širom Srbije drže obuku o rešavanju ekoloških problema u lokalnim zajednicama. Oni kao glavni problem uočavaju činjenicu da ljudi najčešće nemaju ideju na koji način zaštiti prirodu oko sebe.
„Prvenstveno, mislim da je problem to što ljudi nisu dovoljno obrazovani, što nisu dovoljno upućeni i svesni da postoji problem, a onda kada su svesni da postoji problem ne znaju način na koji bi mogli da ga reše, kako bi mogli da reše neki problem, koga da kontaktiraju, kako da deluju.“
„Susrećem u javnoj garaži porodicu mladih ljudi koji imaju malo dete, i umesto da supruga s detetom sačeka napolju, oni svi zajedno ulaze u garažu. Malo dete, odnosno na svoju telesnu masu sigurno je više podložno mogućnostima ugrožavanja života, s obzirom na zagađenja na teške metale, na olovo iz benzina itd. Znači, razmišljanje, svest... Ti su ljudi sigurno obrazovani, ali ti ljudi ne razmišljaju tako.“
Jelena: Zakonska regulativa u oblasti zaštite životne sredine tek treba da bude usklađena, još uvek nisu usvojeni Zakoni o zaštiti vazduha, o zaštiti prirode, o upravljanju otpadom, kao i o zaštiti zelenih površina. Srbija još uvek nema ni dovoljno osposobljene kadrove za primenu zakona u oblasti životne sredine, a ekološka svest je tek ono što zahteva sistematske promene.
KRAJ PRILOGA
Timofejev: Šta mislite, kakav je tek film mogao da se napravi o zaštiti životinja, uvodna naša pričica? Ali, o tome ćemo nešto malo kasnije. Moj prvi gost danas je Zoran Cvijanović, glumac. Vidi, i sam sam se začudio, kad sam pripremao ovu emisiju pa pričao sa prijateljima i kolegama, kad su mi te preporučili: „Što ne zoveš Cviju da ga pitaš? On se jako puno bavi tim stvarima.“ Ja moram da priznam da sam bio malo iznenađen, kad ono u stvari baš si skroz u tim nekim ekološkim pričama, a to radiš nekako još uvek onako malo iz pozadine.
Cvijanović: Pa nije dokazano još u praksi.
Timofejev: Nije dokazano, istraga je u toku.
Cvijanović: Mi smo se već čuli nešto na tu temu. Pravo da ti kažem, i sam pred sobom nisam umeo da objasnim odakle ja u toj celoj priči, i onda sam ti u jednom trenutku rekao da je sve to krenulo u stvari iz Mokre gore, da je tamo ta jedna ekipa mojih prijatelja. Na sugestiju nekih ljudi iz Instituta „Mihajlo Pupin“ i ljudi koji se na nekom mnogo višem i ozbiljnijem nivou bave zaštitom životne sredine došla je ideja da napravimo od Mokre gore jednu malu zajednicu u kojoj nema otpada, znači da bude ’zero waste’ varijanta, nema otpada, jednostavno da se sav otpad ili reciklira ili pretvara u energiju ili u đubrivo. I onda sam krenuo na neki način u tu priču, a u stvari danas sam hteo da ti kažem da bih mogao posle svega toga u stvari da zaključim da je to neko osnovno znanje koje čovek danas mora da ima da bi pre svega zaštitio sebe i svoju porodicu.
Timofejev: I ti planiraš da se institucionalno baviš, malo možda i kroz političku priču, i kroz sve drugo, i ti se pre svega baviš skladištenjem elektronskog otpada...
Cvijanović: Reciklažom elektronskog otpada.
Timofejev: ... reciklažom i biomasom.
Cvijanović: Da.
Timofejev: To su onako najuže teme koje...
Cvijanović: To su neke dve teme koje su se izdvojile kao ključni problemi cele te priče, u kojima se najviše tih nekih drugih problema preseca. Videli ste i sami u ovom prilogu onaj šporet bačen pored đubrišta itd.
Timofejev: I ništa slađe nego kesa kroz prozor, to je...
Cvijanović: Da, šporet ne možeš kroz prozor, mi smo probali.
Timofejev: Da, ako se potrudiš malo.
Cvijanović: Ali, gledao sam i to kad su se neke velike firme oslobađale svog elektronskog otpada, onda su sa nekog trećeg-četvrtog sprata bacali stare kompjutere u kamion, i to je bilo onako prilično zabavno. Problem sa tim je u stvari što zakon firmama zabranjuje da se oslobode svog viška električnih uređaja, starih fotokopira, kompjutera, ekrana i svega toga zajedno, a s druge strane nije dao mogućnost, nije dao rešenje, i onda se ljudi snalaze onako kako umeju i znaju. A to su vrlo ozbiljni zagađivači, elektronski otpad je na listi opasnog otpada. Znači, onog trenutka kada se on nekontrolisano baci u prirodu dolazi do reakcije sa vodom, vazduhom i zemljom, to onda prodire dalje u zemlju i ozbiljno zagađuje životnu okolinu. Svi ti elementi su kancerogeni, zato i...
Timofejev: Mada, postoji i ona fora – ostavi stari neki krš televizor pored kontejnera i štopuj da li će pet minuta da izdrži a da ga neko ne pokupi.
Cvijanović: Neće, doći će da uzme kablove samo.
Timofejev: Ali će onda da ode na buvljak pa da se proda za pet dinara, pa ovo, pa ono.
Cvijanović: Neće, doći će da uzmu kablove, a ovo ostalo će sve da ostave tu. Ili najbolje je kad bace frižider, kao bacili su frižider, skinuli su kablove, ništa sa freonom, a freon uništava ozonski omotač.
Timofejev: To su užasno ozbiljne stvari, o kojima mi, kao što smo rekli u uvodu, ne razmišljamo mnogo.
Cvijanović: Naravno, ali mislim da si ti to jako dobro formulisao, zato što u odnosu na ove neke druge teme koje nas zaokupljaju ovo stvarno ispada kao onako... Čovek izgleda prilično nenormalno kad krene da zastupa i da brani tu neku priču.
Timofejev: Da, kao – Šta pričaš ti? Jesi normalan? A pročitao sam strašan podatak, a to je da po svetskim merilima teško može da se kaže koji je deo Srbije ili koji grad konkretno crna tačka. Kaže: „Po svetskim merilima cela Srbija je crna tačka“...
Cvijanović: Tačno, da.
Timofejev: ... s jedne strane, a s druge strane mi se hvalimo i pričamo da je šansa Srbije u zdravoj hrani, u ekologiji...
Cvijanović: To nema veze više, to nema nikakve veze.
Timofejev: ... čista priroda itd.
Cvijanović: Naš najveći problem je što apsolutno ne postoji nikakav sistem kontrole u odnosu na to šta se upotrebljava u poljoprivredi, koja vrsta đubriva, sastav, zemljište itd. Mi imamo jednu užasnu naviku da palimo njive, i na taj način u stvari uništavamo onaj površinski sloj onih nekih mikroorganizama koji u stvari čine zemlju plodnom.
Timofejev: A kao to je dobro đubrivo, ne moramo da se patimo.
Cvijanović: A s druge strane, ti kad zapališ njivu po dva dana u tom selu i tom kraju ne može da se diše itd. Otprilke 14,5 miliona tona godišnje rodi i nikne u zemlji Srbiji biomase koja je spremna da se pretvori u neku energiju. Neki odnos da bi ljudi malo jednostavnije shvatili o čemu se tu radi je da, na primer, kad se ta masa piletira uz pomoć mašina, koje su na neki način koliko toliko male cifre kad je u pitanju finansiranje, piletirana biomasa, dva kilograma peleta daje jedan litar nafte. Znači, to je ogromna energija koja se baca. Evo, ti sad gledaš, na primer, Hala Pionir kupuje mazut, nema od čega da se greje. A u isto vreme Gradsko zelenilo, uz jednu malu rezervu da su oni vrlo dobro upoznati s tim i da pokušavaju da nađu rešenje za taj problem, od trave koju je pokosilo, suvog lišća i granja koje skuplja tokom održavanja grada, pravi jedno brdo na svom nekom placu, koji je potencijalno mesto ekološke katastrofe. Jer, ta mesta gde se nagomilava biomasa, ako se na dubinama ispod dva-tri metra stvaraju stabilni uslovi, dolazi do nekog vrenja koje razvija gasove sklone samozapaljenju, i ako bi se to, ne daj bože, zapalilo to bi gorelo dve-tri godine, nema načina da se ugasi.
Timofejev: A i to kad se dogodi tako neki, hajde da kažemo, akcident iliti jezive stvari, kao što se dogodilo sad u Pančevu, digne se malo frka u narodu, mediji, ovo-ono, slika se. Znaš, meni je stigao mejl, baš dok se događalo ovo sa benzenom u Pančevu, iz Bora, koji je otprilike glasio: „’Alo, bre, pa zar nije zagađen i Bor? Samo smo par stotina kilometara dalje od vas, pa vi iz Beograda ne iskazujete bilo kakvo interesovanje tim povodom“, što je strašno.
Cvijanović: To je tačno, to je zaista nama na dušu. Znači, mi možemo da se žalimo i na političare, i na svetsku zajednicu, i na sve zajedno, ali ti danas u Srbiji ne možeš da dišeš. Znači, ko god putuje ovih dana Srbijom... Jednostavno, uđi u Valjevo, uđi u Čačak, uđi u Užice, uđi u Bor, uđi u Pirot, po tim gradovima od pet uveče pa do pet ujutru ne može da se diše, a to smo mi, to nisu ni političari, ni strane sile, jer ljudi lože svašta, ljudi su sami pravili neke peći i uglavnom spaljuju otpad. Znači, tu se spaljuje od starih cipela, pet ambalaže, tetrapakova, svega živoga, starog motornog ulja. Znaš, ti možeš da vidiš, na primer, iz kuće kako izlazi beli dim, i na kraju krajeva, ti osećaš po mirisu da se tu ne lože drva, koji jednostavno ne izlazi iz odžaka nego kulja i spušta se onako, ne može da se digne od zemlje, i to je to. I to je zaista nama na dušu, tu nema...
Timofejev: Mada, s druge strane, ne može ni sve samo nama na dušu, ima ovo globalno zagrevanje.
Cvijanović: Dobro, to je tačno.
Timofejev: Ovaj podatak je neverovatan, a stvarno malo nije normalno da mi u majicama s kratkim rukavima u decembru se šetamo, kao što je bilo do pre neki dan.
Cvijanović: Nije tako to. Ja ti kažem, u Srbiji se nećeš ogrejati, uđi u javne institucije, kafane, ovo ili ono.
Timofejev: Ne mislim o tome nego je bilo toplo napolju, govorim o tome.
Cvijanović: A to, da. Samo to kao nije zdravo?
Timofejev: Pa lepo je.
Cvijanović: Kako nije lepo.
Timofejev: A ozbiljno istraživanje, i to svetsko, kaže: „Problem je, na primer, pticama selicama ne pada na pamet da krenu ove godine.“
Cvijanović: Da, vidiš, to mi je promaklo.
Timofejev: Znaš, životinje ne spavaju zimski san, i sad jedan hladan talas i pomor može da se desi.
Cvijanović: Srbija do Tokija.
Timofejev: Ne, nije samo Srbija do Tokija, ceo ovaj deo. Hajde da kažemo da smo ovako na brzinu uspeli da konstatujemo situaciju, pa da pozovemo drugog gosta...
Cvijanović: Kako da ne, naravno.
Timofejev: ... pa da posle probamo da vidimo šta može da se uradi, koliko je to do nas malih običnih smrtnika ne bi li nam bilo svima...
Cvijanović: To jeste neki razlog okupljanja.
Timofejev: Zoran Cvijanović za vas, a moj drugi gost je takođe jedan jako poznat čovek, već ga vidite i znate o kome govorim, Goran Paskaljević, reditelj. Poštovanje, Gorane.
Paskaljević: Dobro veče.
Timofejev: Kad bismo krenuli o kinematografiji, o filmovima, ne bi nam bila dovoljna ova jedna emisija.
Paskaljević: Ne bi, lakše bi mi bilo da pričam, ali hvala ti pre svega što si u ovu temu stavio na dnevni red, jer mislim da je to veoma važna tema. Mi smo se dogovorili da ja malo pričam o zaštiti životinja...
Timofejev: Tako je.
Paskaljević: ... ali sve je to u sklopu zaštite prirode. Jer, Zakon o zaštiti prirode moramo da donesemo novi, i u sklopu tog zakona su i životinje zaštićene kao vrsta, ali postoji Zakon o zaštiti životinja, znači Zakon o dobrobiti životinja, koji je veoma važan, nacrt zakona postoji. Evo, ja pričam a nisi me ni pitao.
Timofejev: Šta ja imam tu da se mešam? Šalim se. Koliko je bilo za Cviju, za Zorana da se on tim stvarima bavi, ali ne toliko javno, ti upravo sad to guraš najjavnije što može, dakle u okviru političke predizborne kampanje stranke G17 plus. Ti imaš tvoju mini kampanju koja se upravo zove „Pomoć životinjama“, guranje priče o zaštiti životinja.
Paskaljević: Pa ja se time bavim već dosta dugo.
Timofejev: Znamo, da.
Paskaljević: U toj sam kampanji zato što verujem da ukoliko naravno budu u vlasti, da tako kažem, a verujem da hoće demokratski blok da dobije tu vlast i da bez ikakvih ucena se što pre krene na rešavanje problema, odnosno usvajanje zakona. Evo, počeo sam da pričam o tome da smo...
Timofejev: Pa upravo to. Znači, šta je suština tog zakona, i kako to, zar to ne zvuči sumanuto, ne postoji kod nas još uvek?
Paskaljević: Zakon o zaštiti životinja ne postoji.
Timofejev: I u Ustavu se reč nije našla o životinjama.
Paskaljević: Postoje neke odredbe itd, ali ja sam kukao i molio, zvao verovatno 50 ljudi privatno, kad je sada na brzinu pravljen Ustav, da uđe jedna jedina rečenica koja bi dala snagu zakonu, a to je da životinje imaju pravo na život u skladu sa svojom vrstom i zakonom. Znači, to bi bilo to...
Timofejev: Ali, džaba aplauz, nije se našlo.
Paskaljević: Nije se našlo. Međutim, da se vratimo na to, napravljen je nacrt Zakona o zaštiti životinja, o dobrobiti životinja.
Timofejev: Ko ga je napravio? Je l’ to pravljeno od Vlade, od Skupštine?
Paskaljević: Uprava za veterinu na inicijativu... Tu da pomenem stvarno neke ljude koji su zaslužili i da im se zahvalim, to je Dejan Krnjajić, direktor Uprave za veterinu, zatim Elizabeta Paunović. Onda, u gradu Beogradu je dosta toga učinjeno, želim o tome da kažem i da se zahvalim Nenadu Bogdanoviću i Vladi Markoviću. Mi smo stvarno kao jedan tim uspeli da izguramo neke stvari. Zakon je stvarno odličan, proverili smo ga u Francuskoj, u Holandiji i u Engleskoj, i oni su rekli da je to možda jedan od zakona koji je najnapredniji u Evropi, mi bez njega nećemo moći da se uključimo u Evropsku zajednicu. I sad, ja ne vidim zašto kad već nešto postoji, kad su neki ljudi uložili pet meseci rada, i ja sam među njima, zašto ne može što pre da se usvoji, jer bez zakona ne možete ništa da uradite.
Timofejev: Da, tek i Zakon o ekologiji.
Cvijanović: Pa sami ste nabrojali sad ovde, mada mislim da je Zakon o upravljanju otpadom spreman, i on je samo zahvaljujući ovim prevremenim izborima promašio Skupštinu.
Timofejev: Gorane, inače, za one koji ne znaju, ti imaš ili ti jako podržavaš jedan azil za pse.
Paskaljević: Da, tu ima 250 pasa, to je već više nego što možemo da izdržimo.
Timofejev: Tvoja supruga je ona divna gospođa...
Paskaljević: Kaća.
Timofejev: ... Kaća, tako je, Katarina... su bili narodni heroji u onom prethodnom serijalu mojih emisija, slikali smo.
Paskaljević: Ja sam sada popularan kao suprug narodnog heroja.
Timofejev: Malo li je? Imamo danas još jednu damu koja se vrlo ozbiljno bavi zaštitom životinja ili pokušajem da se životinje zaštite, pa da pozovemo i nju i da nastavimo razgovor. Snežana Milovanović, Udruženje za zaštitu prava životinja „Sloboda za životinje“. Snežana, otkud Vi u svemu ovome?
Milovanović: Pa i ja sam se iznenadila kad ste me pozvali.
Timofejev: Ne mislim u emisiji, mislim da sam Vas ja pozvao pa ste zato tu, nego u ovoj celoj priči vrlo ozbiljnoj, ozbiljan sajt...
Milovanović: Pa da, malo je neobično da neko ko predaje kompjutersko modeliranje u jednoj tehničkoj školi...
Timofejev: To sam hteo da Vas pitam.
Milovanović: ... da se bavi ovom oblašću, ali ja sam već dugo u tome. I ja mislim da od samog mog rođenja sam već pokazivala neke znake da će mi to biti jedna od velikih interesovanja.
Timofejev: A onako na delu, kako bi se reklo, to da u Vašoj školi je l’ još uvek ima ono lane?
Milovanović: Jeste, upravo je danas naša veterinarka bila tamo.
Timofejev: Je l’ znate tu priču? To je super. U dvorištu škole su stavili ovde na Novom Beogradu, lane živi da mogu deca da ga hrane.
Milovanović: Ima ih dvoje, Sara i Marko.
Timofejev: Dvoje?
Milovanović: Da. I danas je upravo naša veterinarka bila da proveri, koliko se to može proveriti, da li nam je Sara možda u drugom stanju.
Timofejev: Pročitao sam jednu vest, prilično u slabodobitnom tonu se navodi kako će do kraja ove godine, ovo čitam i za Vas, prema procenama JKP-a u Šapcu biti uhvaćeno i ubijeno oko osam stotina pasa lutalica, što će biti znatno veći uspeh nego prošle godine. Šabac nije ustaljen primer u svakom slučaju, uspešnost verovatno raste i svuda okolo.
Paskaljević: Znate šta? To je strašno što ste mi sad rekli, nadamo se da neće postići taj uspeh. Suština je da gradovi moraju da prave azile za pse, da postoje gradski azili. Evo, u Beogradu smo razgovarali na tu temu da će ipak iduće godine da se krene da se napravi gradski azil. Ona Ovča, čuvena kafilerija koja je bila gubilište za pse, ona je sada pretvorena u Centar za sterilizaciju. Međutim, ono što je suština svega to je da pokušamo da ljude vaspitamo, da imaju jedan drugi odnos prema životinjama. Evo, ti napušteni psi, šta da radite sa njima kad ih vidite na ulici? Evo, moja kuća je puna, ja imam verovatno jedno 15 životinja u ovom trenutku u kući, ali ljudi moraju da ih usvajaju. I ja sam krenuo jednu svoju mini-mini akciju, dao sam vam jedan spot, koji nikad još nije bio emitovan.
Timofejev: Svetska premijera spota.
Paskaljević: Svetska premijera spota, da naučimo ljude da usvajaju životinje i da se ne plaše toga. Jer, zaista kada dete živi sa životinjom ono je mnogo plemenitije.
Timofejev: Hajde da vidimo spot.
Paskaljević: Kućna izrada, nije to nešto...
SPOT
Paskaljević: Prijateljstvo i ljubav se ne kupuju, zato usvojte svog kućnog ljubimca, i vaš i njihov život biće mnogo lepši. Zovite nas, oni vas čekaju.
KRAJ SPOTA
Timofejev: A ovo G17 plus, je l’ to predizborna kampanja ili tu u stvari ima i jedno i drugo?
Paskaljević: Ne, G17 plus ima odlične stručnjake, zaista sam ja zato unutra i na listi sam njihovoj, spreman sam da idem do kraja, jer verujem da kad nešto obećaju da će to i da urade. Konkretno, Dinkić je čovek koji voli životinje, i sve što je rekao uradio je.
Timofejev: Dobro, o političkom delu pričaćemo nešto kasnije.
Paskaljević: Dobro, ostavićemo to, samo nešto da dodam za ovaj spot, molim vas. Sve životinje koje poklanjamo su očišćene od parazita, vakcinisane su, preuzimamo na sebe obavezu da kasnije ženke sterilišemo i da ih revakcinišemo, pa se nadam da će se ljudi javljati.
Timofejev: Kažite taj broj telefona još jednom.
Paskaljević: Broj telefona je 33 44 930, ali radnim danom, naravno ne subotom i nedeljom.
Timofejev: Snežana, ono što je bilo zanimljivo čitajući Vašu biografiju je da Vi imate i onu, neću to u pežorativnom značenju navesti, hipi ideologiju ’budimo vegeterijanci pa ćemo na taj način spasiti bar jednu životinju’.
Milovanović: A ne jednu, jedan vegeterijanac bar 500 životinja u svom životu spasi, to je činjenica. Ali, svi koji se bave zaštitom životinja neminovno dođu do toga da to prenesu na sve ostale životinje. Prvo se tu naravno počinje sa kućnim ljubimcima jer su to prve životinje sa kojima kao deca dolazimo u kontakt, ali vrlo brzo kad tu ljubav počnemo da širimo okolo dođemo i do onih životinja koje su u masovnim uzgojima, gde je zapravo najveće zlostavljanje životinja, ako ne računamo i eksperimente na životinjama da su isto užasne, paklene stvari.
Timofejev: A koliko sve može da bude bizarno, ne samo kod nas nego i ovde u komšiluku, kod Vas na sajtu sam pročitao vest, slušajte ovo sad, kao iz filma: „Crnogorske vlasti uhapsile su dvojicu ljudi koji su pokušali da u Crnu Goru prošvercuju dva sibirska tigra, a potom, pošto nisu znali šta da urade sa tim tigrovima, iste su im privremeno vratili jer su ova dvojica iskazali želju da otvore privatni zoološki vrt.“
Milovanović: To je tačno, da, i oni su vraćeni njima. Interesantno je da su oni bili u kavezima koji vode poreklo iz našeg Zoološkog vrta u Beogradu.
Timofejev: Vidiš, to nisam znao, to je dodatno zanimljivo. Uopšte te priče sa trgovinom životinja, sa svim ostalim, to sve...
Paskaljević: Znate šta? Da se vratimo na zakon, mi zakonom ne štitimo samo životinje, štitimo i ljude, to je ono što građani moraju da shvate. Prema tome, stalno govorim – Zakon, zakon, zakon što pre. Hajde da se nadamo da na proleće to može da prođe kroz Skupštinu, jer zaista nije diskutabilan taj zakon. Naravno, biće tu i interesne grupe, krznari će se buniti jer sad iz Rumunije ih sele sve ovamo itd. Tu uvek mora da se lobira itd, ali mislim da je zajednički interes da se taj zakon što pre usvoji, i ovo što je Cvija govorio, Zakon o zaštiti prirode, mi imamo stari zakon, koji je zaista neadekvatan.
Timofejev: A je l’ može nešto da se desi pa da sve ispadne obrnuto, da kažu – Strašno, ali ništa to neće da prođe, sve što smo radili, radili smo zalud? Ili se nekako prosto civilizacijskim normama ide napred?
Cvijanović: Ja mislim da je to neminovno. Evo, juče je bio u novinama neki članak o nekoj našoj pivari, koju valjda drže Danci, koja je dobila ISO 22.000. Tako da, ne znam koliko ljudi znaju o tome, ali ti ISO standardi su vezani, pored standarda koje garantuješ za robu koju proizvodiš, i za strukturu upravljanja, sistem upravljanja. Taj standard 14.022 se bavi direktno kontrolisanjem otpada. Tako da te evropsko tržište uslovljava da na kontrolisani način sprovodiš svoju proizvodnju, i pre svega rešavaš probleme svog otpada da bi koristio privilegije sopstvenog tržišta. Znači, mi generalno imamo problem što sve prihvatamo zdravo za gotovo, i taj politički jezik gotovo i da ne razumemo, ne umemo ni da čitamo te poruke koje stižu i sve to zajedno. Tako da mi se čini da na taj način te neke nove navike ulaze polako kod nas, jer te jednostavno uslovljavaju - Ako hoćeš da uđeš na bogato evropsko tržište, uredi svoju firmu.
Paskaljević: Da, ali znate šta? Kod nas ne postoji strateški rešen problem, recimo kad govorimo o zagađenju životne sredine.
Timofejev: Ali, o strateškom rešavanju problema ćemo pričati kroz nekoliko trenutaka, kad ću Vas posle pitati i o političkoj konotaciji svega ovoga, a do tada tržište.
Paskaljević: Reklame.
Timofejev: Mora zato što ima ovaj zakon, ne smeš da imaš...
Evo nas. Snežana, Goran i Zoran danas sa nama i sa vama, poštovani gledaoci. Pričamo o ekologiji, o zaštiti životne sredine, o zaštiti životinja, i naravno o zaštiti ljudi kroz sve to, te stigli smo do ovog političkog aspekta priče otprilike. Snežana, Vi ste mi maločas rekli: „Je l’ znate vi ono za Holandiju, da je tamo u Parlamentu stranka koja se bavi zaštitom životinja?“
Milovanović: Jeste, Holandija je jako jedan pozitivan primer u svakom smislu reči. Evo, sve nas je zajedno obradovala činjenica da je sada u Holandiji jedna partija koja se bavi zaštitom životinja, znači politička partija za zaštitu životinja. Do sad smo u Evropi imali zelene, koji su bili u mnogim zemljama, u Nemačkoj pogotovo, ali sada evo prvi put baš za zaštitu životinja, i sa svoja dva člana su ušli u Parlament, to je velika stvar. A još jedna stvar koja je karakteristična za Holandiju, što je jako lepo, to je da je zapravo Holandija jedna od evropskih zemalja u kojoj uopšte nema lova. Jednom prilikom kad sam, mislim i da sam sa vama bila u društvu...
Timofejev: Je l’ zabranjen lov?
Paskaljević: Jeste.
Milovanović: ... Monika je bila tu, supruga od holandskog ambasadora, pa sam je pitala: „Kako ste to postigli? Da li je to moguće? Da li je bio referendum neki u Holandiji gde su se ljudi izjašnjavali da li su za to ili ne?“ Ona je rekla: „Ne, jednostavno ljudi su protiv toga.“ Čak je bila jednom situacija da je kraljevska porodica krenula bila u lov, gde su se ljudi sami organizovali i to sprečili, to je jedan divan primer.
Timofejev: To je zanimljivo. Na primer, ovde kod nas ove partije zelenih pojave se, pa prođu, pa nestanu, pa evo sad vidim pre neki dan se opet jedna osnivala. Ali, ono što je meni zanimljivije je, na primer, da nismo uspeli da pronađemo predstavnika Greenpeace-a kod nas, a to je jedna od najjačih svetskih organizacija, koja se upravo bavi zaštitom životne sredine i to prilično agresivnim često metodama, kad se vezuju za šine, i ne znam šta se sve događalo, a ovde nema. Je l’ to ljudi nisu zainteresovani?
Cvijanović: Mislim da se Srđa Popović, dok je bio pomoćnik ministra za ekologiju, pošto je Đinđićeva Vlada imala Ministarstvo za ekologiju sa Anđelkom Mihajlom, profesorkom, da se on nosio tom idejom da se to napravi. Ali, opet mislim da u kontekstu načina života i drugih tema koje nas zatrpavaju, čovek stvarno onako... to stvarno izgleda deplasirano baviti se time potpuno.
Paskaljević: Nije deplasirano.
Cvijanović: Ne nego ostavljaš loš utisak. Ja sam tebi bolje objasnio to tamo, rekao sam ti bolju asocijaciju na to, ali nekako mi je to...
Paskaljević: Evo, vi ste pomenuli Moniku, suprugu holandskog ambasadora, oni su sad otišli, mislim da su u Limi. Ta je žena dva puta nedeljno dolazila u naš azil, oblačila stare farmerke i čistila izmet ispod pasa, svojim rukama je to radila. Znači, kad vi vidite jednu ženu, koja se vrati posle toga u svoju rezidenciju, i koja sve to radi... Evo, sada, ako smem da kažem, ne znam da li smem da kažem...
Timofejev: Kaži, brate, ne znam šta hoćeš da kažeš, ali kaži šta god da je.
Paskaljević: ... supruga kanadskog ambasadora u svojoj rezidenciji drži i mačke i pse, i neke od njih želimo da usvojimo, ona se time iskreno bavi. I kad vidim te strance do koje mere ginu za to što rade, mislim da i kod nas postoje takvi ljudi. Ali, znate kako? Tu treba i malo para za organizaciju, treba malo pomoći sa strane društvene, angažovaćemo dosta ljudi na ovim...
Timofejev: Vidiš, dobio sam zanimljivo pitanje, mejlom je stiglo, vezano je za Gorana, a u stvari može da se primeni na obojicu, obojica ste javni radnici, umetnici itd: „Da li svoju ideju imate ideju da gurate i kroz neke projekte vaše filmske, pozorišne itd. ili ćete samo javnim radom i političkom delatnošću?“ I onda kaže: „Gorane, vi ste filmski umetnik pre svega, kroz to se iskažite, i sve što ste i videli i što znate.“ Opet, koliko to ovde uopšte ima smisla? Ja sam gledao neke američke predstave fenomenalne o zaštiti...
Cvijanović: Pa ne znam, ja sam gledao prekjuče Džordža Klunija kako zastupa ljudska prava, govorio je čak u UN-u itd. Hoću da kažem, nije ništa nenormalno da se javne ličnosti bave, a mi smo neka vrsta onog prvog oboda, fronta nekog koji nastupa prema javnosti. Jer, osnovni zadatak kod ovakvih stvari je promena svesti ljudi, tako da se u principu tu uvek biraju ljudi koje ljudi već znaju, u koje imaju neku vrstu poverenja...
Timofejev: Da, a iza toga idu oni koji...
Cvijanović: ... a onda idu ovi koji daju pravu podršku i to rešavaju na terenu.
Milovanović: Ima tu još jedan aspekt. Malopre ste pomenuli Greenpeace. „Sloboda za životinje“ je baš proteklih dana bila u organizaciji toga da dovede ovde Kristijana Sajlera, koji je advokat koji je zastupao Greenpeace u velikim slučajevima vezanih i za neka nuklearna zagađenja itd. Taj čovek je takođe veliki deo svog života proveo upravo zalažući se za nevladine organizacije one koje nisu u sistemima. Ljudi koji su u svojim profesijama dobri, bilo koja da je to profesija u pitanju, apsolutno bilo koja, ako se bave iz svog hobija, iz srca sa ovom oblašću, mnogo više nekad mogu da urade nego oni koji su u sistemima. Jer, sama tradicija i sami sistemi jednostavno guše ljude i koji misle... Ja sam bila mnogo puta u situaciji da meni ljudi kažu: „Ma tačno je, to je sve istina, sve je to tačno, ali ne možete to reći.“ Evo, upravo pre neki dan, sad neću da imenujem ljude, verujem da bi to bio problem i na njihovom poslu, sve se slažu, ali...
Timofejev: Ali, nemoj sad.
Milovanović: ... javno to reći – Jao, pa ne, ja to ne mogu. Mi možemo.
Timofejev: Hajde da čujemo šta kažu naši dragi gledaoci na ovu temu. Halo?
„Dobro veče.“
Timofejev: Dobro veče.
„Vera iz Beograda.“
Timofejev: Vera, šta Vi mislite o svemu ovome?
„Samo momenat da vas pozdravim sve u studiju...“
Timofejev: Hvala.
„... a posebno Zorana Cvijanovića...“
Cvijanović: Hvala, Vera.
„... našeg glumca koji je predivan. Imamo strašnu plejadu glumaca, i to želim da pozdravim. A što se tiče ekologije... Je l’ se čujem?“
Timofejev: Kako da ne, Vera.
„Pa zato što su mi rekli da utišam TV, pa...“
Timofejev: Pa valjda da Vas mi čujemo, a ne morate Vi sami sebe.
„Pa ja moram i sama sebe da čujem.“
Timofejev: Jeste, dobro, kažite.
„Što se tiče ekologije, ne moramo mi da idemo u Austriju, nama je dovoljno da odemo u Sloveniju, našu bivšu republiku, koja je pre 30 godina, pošto sam hiljadu puta bila tamo, besprekorno čista, zato i pripada zapadnjacima, i ne žele nas, niko nas ne želi. Moramo da priznamo, ja sam čistokrvna Srpkinja, i ponosim se, ali...“
Timofejev: Dobro, nemojte sad te detalje, molim Vas.
„Dobro, samo kratko.“
Timofejev: Malo fašizma nikad na odmet, što bi rekli.
„Dobro, možda vi ne želite. Ali, hoću da kažem da je sramota, mnogo smo prljav narod i nacija.“
Timofejev: Dobro, hvala lepo, Vera. Imamo još nekoga. Halo?
„Dobar dan.“
Timofejev: Izvolite.
„Ovde Goran iz Svilajnca, aktivist sam četiri nevladine organizacije. Sad ovako, da pozdravim vaše goste u studiju, i drago mi je što smo započeli jednu veoma ozbiljnu temu koja bi trebalo da se reši u skladu sa zakonom, normalno. E sad ovako, ja sam bio napadnut u skorije vreme od radnika Javnog komunalnog preduzeća jer sam pokušao da spasim svoga psa...“
Timofejev: Gde? Kod Vas u Svilajncu?
„U Svilajncu, i tamo sam bio napadnut ispred očiju svoje porodice, svoje dve maloletne ćerkice, koje su bile očevici tom užasnom događaju.“
Timofejev: Fizički ste bili napadnuti?
„E sada, ja sam pokušao više puta da ukažem na zakon 269, koji se non-stop krši ovde kod mene u gradu. Ovde se životinje toliko ubijaju, zlostavljaju, muče, dok recimo lokalne vlasti ne žele da primenjuju zakone koji su propisani. Recimo, ukazivao sam i na Zakon o veterinarstvu, član 46 i član 138, koji jasno daju instrukcije republičkim veterinarskim inspekcijama šta treba da nalože lokalnim samoupravama, kakav je njihov...“
Timofejev: Evo, baš upravo o svemu tome i pričamo danas ovde, ne bi li pokušali da napravimo nešto bolje. Stižemo do rubrike „Od trača do istine“, ali pre toga samo kratko, je l’ se Vas dvojica osećate kao konkurenti?
Cvijanović: U kom smislu?
Timofejev: Ti podržavaš DS, Goran G17 plus. Ne mislim sad to direktno u političkoj priči nego baš u ovoj temi.
Paskaljević: U ovoj temi mi ne možemo da budemo konkurenti.
Timofejev: To bi bilo malo besmisleno.
Cvijanović: Naravno da ne...
Timofejev: To je stvarno stvar zdravog razuma.
Cvijanović: ... zato što postoje jednostavno neki aspekti politike koji pripadaju svima. I generalno, naše kolege vode računa o tome da ne nastupaju politički u nekom smislu, ne znam, zastupanja nekih ideja, svetski odnosi, ovo-ono, nego za ovo nešto što se tiče svih nas.
Timofejev: A ja mislim da i koga god drugog da sam doveo iz bilo koje opcije, svi bi rekli – Pa da, normalno. A zakona nigde.
Paskaljević: Pa zakon će biti onog trenutka, da ponovim... Međutim, evo ovo što je gospodin malopre rekao, dosta to zavisi od lokalnih samouprava i od tih ljudi koji su tamo. Mislim, imam primere i primere da vam kažem...
Timofejev: Ja ću baš pomenuti neke primere sada u „Od trača do istine“, pošto su stigla pitanja kao da su znali da ćemo pričati baš o ekologiji, pa su stigla pitanja vezana za to. „Od trača do istine“.
Evo nas u „Od trača do istine“, dame i gospodo. Kao što znate, ovaj telefon mobilni je sada isključen. 301 20 40 svih sedam dana u nedelji prima vaše pozive i beleži vas za uključenje u emisiju. Puno pitanja ima, imamo i odgovore, ne znam koliko ćemo stići danas, ali tu smo da radimo, što se kaže, biće nas i sledećih nedelja. Hajde odmah da radimo. Halo?
„Dobar dan, Saša. Vladana iz Beograda. Jedno pitanje vrlo intrigantno – Da li je istina da je u centru Beograda, na dva koraka od Kalemegdana, moguće graditi na divlje? I kao nastavak tog pitanja – Da li je istina da je od nadležnih opštinskih organa moguće dobiti rešenje o legalizaciji adaptacije nepostojećeg stana u potkrovlju?“
Timofejev: To je neka komplikacija. O čemu se radi?
„O čemu se radi?“
Timofejev: Da, samo adresu pa da vidimo, da istražimo.
„Adresa je Rige od Fere broj 3, u potkrovlju na toj adresi se gradi stan uz rešenje o legalizaciji, gde stoji da su radovi izvedeni još 1999. godine, a oni se upravo izvode.“
Timofejev: Probaćemo da vidimo nešto.
„Hvala lepo.“
Timofejev: To je onako sigurno šira priča od samo te jedne adrese. Izvolite. Halo?
„Dobar dan.“
Timofejev: Dobar dan.
„Ratko Radivojević ovde, Pozorište mladih, Novi Sad, glumac. Pozdravljam vaše goste, kolege...“
Timofejev: Kolege koje su u štrajku već odavno.
„Da. Pa pitanje naše iz pozorišta... Ne znam da li znate da je Pozorište mladih u štrajku?“
Timofejev: Znamo, kako da ne, bilo je i u Vestima kod nas.
„E, to mi je jako drago. Ja se nadam da će kolege Zoran i Goran da nas podrže jer mi štrajkujemo, i nećete verovati, ovo nije štrajk zbog plata nego je ovo štrajk zbog umetnosti. U naše Pozorište mladih je postavljen čovek koji nema nikakvu umetničku biografiju, i jednostavno je uzurpirao vlast, počeo je...“
Timofejev: Dobro, ja ću morati da Vas prekinem pošto nema ni tog čoveka, a i dovoljno smo čuli, a mislim da su već reagovala udruženja umetnička i glumačka. U svakom slučaju, eto bilo je prilike da se i Vi obratite na neki način ovde javnosti. Hajdemo mi jedan odgovor. Pazi ovako: „Da li je trač ili istina da Vlada Srbije na isteku svog mandata prima i objavljuje oglase za masovni prijem novih kadrova, i to gotovo za sva ministarstva? Pogledajte oglase za posao u Politici od 16.11.2006. Da li će ti ljudi posle izbora pokupiti otpremnine i otići sa nekoliko hiljada evra, a da pri tome nisu ništa čak ni stigli da rade? Ispitajte koja je svrha tog zapošljavanja.“ Mirjana?
PRILOG
Mirjana: Vlada Srbije raspisala je konkurs za prijem novih kadrova jer, kako kažu, tako nalaže Zakon o državnim službenicima, koji je usvojen septembra 2005. Ovaj zakon ima odloženu primenu od 1. jula ove godine jer je trebalo doneti nekoliko novih podzakonskih akata. Zakon o državnim službenicima nalaže da se do 1. jula 2007. godine sprovedu javni konkursi za popunjavanje radnih mesta, to su rukovodeći položaji u organima državne uprave i službama Vlade.
„Konkursi moraju biti sprovedeni od 1. jula 2006. do 1. jula 2007. Zakon ima i odredbu, prema kojoj kaže da svim licima koja se zateknu na takvim radnim mestima 1. jula 2007, a da nisu postavljena putem konkursa, prestaje dužnost. Tako da se pred celom državnom upravom našao zahtev da moraju u roku od godinu dana se sprovesti ti konkursi i ljudi postaviti na takva radna mesta putem javnih konkursa.“
Mirjana: U Vladi Srbije kažu da na konkurse mogu da se prijave svi građani Srbije koji ispunjavaju uslove za rad, a to su visoka stručna sprema i devet godina radnog iskustva u struci.
„Zakonom je takođe obrazovano jedno telo, koje se zove Visoki službenički savet, u čijoj je nadležnosti i obrazovanje komisija koje sprovode te konkurse. Visoki službenički savet ima devet članova, od kojih su četiri profesori Univerziteta, znači ljudi koji ne rade u upravi. A takođe, kada Visoki službenički savet obrazuje Konkursnu komisiju za svaki pojedini položaj vodi se računa o položaju koji se popunjava, profilu kadra koji je potreban, i u zavisnosti od toga se određuje i sastav Konkursne komisije. U sastav Konkursne komisije ulaze takođe ljudi izvan organa državne uprave.“
Mirjana: Jasmina kaže da su ova radna mesta postojala i ranije, samo što nije bilo javnih konkursa, i tvrdi da ljudi koji se postavljaju na radna mesta neće uzeti nikakve otpremnine posle predstojećih izbora.
„Ljudi se postavljaju po konkursima, oni su državni službenici, oni se postavljaju na period od pet godina, ali posle toga oni se raspoređuju. Ljudi koji su postavljeni iz samih organa državne uprave raspoređuju se na druga radna mesta, ko ne želi može da da otkaz i da ode kao i u svakoj firmi, kod svakog drugog poslodavca, a ovi koji se, pak, sada razrešavaju zbog postavljenja državnih službenika nemaju pravo na otpremnine.“
Mirjana: U Vladi kažu da je donošenje Zakona o državnim službenicima bilo jedno od obaveza u procesu pridruživanja EU, i da je taj zakon usledio kao rezultat saradnje sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju. Konkurs je i dalje otvoren, a kako tvrde u Vladi, kadrovi se zapošljavaju na period od pet godina, posle čega neće imati prava na otpremnine, kao i da niko neće biti postavljen na položaj po partijskoj osnovi.
KRAJ PRILOGA
Timofejev: Evo nas. „Da li je istina da novac naplaćen u Pančevu za ekološku taksu završava u Beogradu zahvaljujući predsedniku opštine Srđanu Mikoviću?“ To je jedno od ovih ekoloških... Ja Srđana poznajem, pitaćemo ga pa ćemo da vidimo, malo mi zvuči čudnovato, ali proverićemo. „Da li može nekako da se sazna“, još jedno ekološko pitanje, „šta je sa čišćenjem majdanpečkog jezera Veliki zaton. I ko je uzeo pare koje su dobijene iz donacije EU, a jezero je ostalo ispražnjeno, ali ne i očišćeno?“ Izvolite, halo?
„Halo?“
Timofejev: Da, u programu ste. Pitanje glasi?
„Pitanje se odnosi na pretplatu za RTS, odnosno poznatije kao 48 sati svadba i njihove najave da će tužiti one koji ne vrše redovno TV pretplatu.“
Timofejev: Ko će tužiti? 48 sati svadba?
„Pa da, RTS poznatiji kao 48 sati svadba.“
Timofejev: Neće oni tužiti, oni su produkcija neka druga, nema veze.
„Ovako je pitanje – Ako moj ukupan dug po računu za struju trenutno iznosi, na primer, četiri hiljade dinara, kako se može tvrditi da je od toga 3.900 dinara dug za TV pretplatu, a ostatak samo 100 dinara za struju, kada se plaćanje vrši na jednoj uplatnici?“
Timofejev: Kako na jednoj? Pa na dve.
„I ne zna se koliko sam od svojih uplata ja bila namenila za struju, a koliko za TV pretplatu.“
Timofejev: Ja znam da je na dve uplatnice, ali hajde videćemo i to ako bude prilike da malo proverimo, pa ćemo da Vam odgovorimo u nekoj od sledećih emisija. Vidite, ovo je meni zanimljivo, ljudi postavljaju i ta pitanja vezana itekako za... ali više je to kao gde su pare koje su date za čišćenje jezera nestale itd.
Cvijanović: Pa šta će drugo?
Timofejev: Znaš, nije baš ono...
Paskaljević: Pa kad vide da jezero nije očišćeno, a da su neke pare postojale...
Timofejev: A znaš šta je meni jako zanimljivo? Ranije kad sam radio ovo „Od trača do istine“ sve je bilo – Da li je taj političar s ovim ili s onim to radio? Sad to više niko ne pita, to je baš onako...
Paskaljević: Znači da ljudi dolaze do svesti, da počinju da ih interesuju i te vitalne teme. Ja uvek kažem ako svo blagostanje, zaposlenje, velike plate, penzije, ali ako udišete loš vazduh, ako jedete lošu hranu, zatrovanu vodu, ulagaćemo pare u lečenje sve to što zaradimo i u proširenje groblja, toga ljudi moraju da budu svesni.
Milovanović: Ali, ovo je još jedan dokaz zašto ljudi van sistema mogu mnogo više da urade nego ljudi u sistemima. Jer, oni koji su van sistema uglavnom se trude na sve moguće načine da sakupe od svojih priloga za jednu akciju koju odrade od srca, i to dopre do ljudi, a oni koji su u sistemima dobijaju ogroman novac, i ljudi se pitaju gde je novac, to je pravilno pitanje, to je dobro pitanje.
Cvijanović: To jeste suštinski problem zato što su unutar sistema, zahvaljujući tim političkim raspodelama, na takvim mestima uglavnom ljudi koji brane svoju političku poziciju i uglavnom su nekompetentni, tako da uglavnom sve zabranjuju. Znači, kome god se obratiš za nešto on se namršti i kaže – Uf, ne, to je zabranjeno. Zašto? Pa bolje da ti ne objašnjavam. Tako da, tu stvari stoje. A ako njih, zaista sam u poslednje dve-tri godine upoznao ljude koji su totalno obavešteni o svemu, o svim mogućim savremenim metodama upravljanja otpadom, na primer, svetskim, sve znaju, čak su inovatori na neke teme, ali jednostavno nemaju prohodnost, ne mogu da prođu kroz sistem.
Timofejev: Pa ovde smo napravili bar jedan mali korak da se približimo...
Paskaljević: Pa ima tu puno problema. Nešto sam hteo da dodam.
Timofejev: Ali, kratko.
Paskaljević: Kratko. Recimo, potreban je jedan organizam koji će se baviti sveobuhvatno tom zaštitom sredine. Šta se desilo u Paraćinu, u Bariću? To su vojna skladišta, tu nemate pravo da uđete. Znači, mora uz poštovanje odbrane zemlje i to da se obuhvati, jer stradaćemo, videli ste šta je u Paraćinu...
Timofejev: Toliko tema, jeste videli? A mi moramo da napravimo još jednu pauzu.
Šta da vam kažem za kraj? Kao što smo rekli na početku, mislite na to gde nam deca rastu, šta jedu, šta dišu, i vole li životinje, jer ko ne voli životinje ne voli ni ljude. Prijatno, doviđenja. Budite tu.
