O ovoj temi se nedovoljno razmatra među zaštitnicima životinja. “Hordašenje” je zapravo manifestacija psihijatrijskog poremećaja koji je poznat kao “Diogenov sindrom”. Radi se o sakupljanju životinja do broja koji ugrožava njihovu dobrobit, a često i život. Takvi ljudi ih sabijaju u velikom broju na malom prostoru, bez dovoljno hrane i vode, u prljavštini i bez dovoljno nege, bez veterinarskog nadzora i lečenja. Ovo je zapravo posebna vrsta zlostavljanja životinja.
Ispitivanjem ovakvih ljudi može se doći do zaključka da im je u detinjstvu nedostajalo roditeljske ljubavi i pažnje (neki od njih i sami to priznaju), i da sada imaju kompulsivnu potrebu da nekome "budu potrebni" (u ovom slučaju životinjama), jer to nisu bili u svom detinjstvu, niti su njihovi bližnji osećali i ispunjavali njihovu potrebu za bliskošću.
Citiram deo odličnog teksta sa jednog stranog sajta:
Zatvorenici “ljubavi” – žrtve hordašenja
“... najuznemirujući aspekt hordašenja: psihološko slepilo, njihova nesposobnost da vide realnost onoga šta rade i kako žive. Generalno, ‘hordaši’ nemaju nameru da budu svirepi iako su uslovi u kojima drže životinje ponekad čak i gori od toga kako svoje žrtve zlostavljaju najgore vrste zlostavljača.” — Carrie Allan
U razvijenim zemljama u kojima se više vodi računa o svemu, po nekad susedi kontaktiraju nadležne zbog zlostavljanja životinja, nekad su to socijalni radnici kada se stariji “hordaši” razbole. Retko sami “hordaši” potraže pomoć.
“Hordašenje” je sve češća pojava, koja je istovremeno i zlostavljanje životinja i vrsta socijalne patologije. Klasifikovana je kao psihijatrijsko oboljenje. U nekim zakonodavstvima podložna je gonjenu preko sudova.
Četiri kriterijuma opisuju hordašenje:
- držanje ogromnog broja životinja;
- nemogućnost obezbeđivanja osnovnih potreba u ishrani, veterinarskoj brizi, smeštaju i održavanju higijene;
- neprepoznavanje i nepriznavanje da se radi o zlostavljanju životinja; i
- “hordaš” ne može da se zaustavi u ponavljanju takvog ponašanja.
Mačke su najčešće žrtve hordašenja, ali to mogu biti i psi, ptice, kunići ili konji – praktično sve vrste životinja. Više od 70% hordaša su žene, mnoge od njih su starije, i recidiv je skoro pravilo.
Neki hordaši su sociološki indiferentni prema potrebama bilo ljudi ili životinja, vođeni potrebom da sakupljaju i kontrolišu životinje. Ponekad hordašica naziva svoju “kolekciju” azilom za životinje. Troškovi i nemogućnost brige o svim tim životinjama pogoršavaju situaciju ali hordašica poriče da je njen “azil” postao “kuća strave”. Hordašica potencira svoju “ljubav” prema životinjama i veruje da je njenim životinjama kod nje bolje nego bilo gde drugde. Često i sami hordaši žive u smeću, mokraći, izmetu i prljavštini, poput njihovih životinja.
“Hordašenje nema veze sa azilom, prihvatilištem ili skloništem za životinje, i ne sme se izjednačiti sa legitimnim nastojanjima da se pomogne životinjama. Ono ima veze sa ljudskom potrebom da gomila i kontroliše životinje, i ta potreba se nadređuje potrebi samih životinja.” - HARC
Posledice po životinje
Skoro bez izuzetka, životinje žive u prljavštini, prenaseljene, gladne, bolesne, prekrivene buvama i drugim parazitima, po sebi imaju nelečene rane, bez staranja o njima i nesocijalizovane, u užasnim uslovima. Neke od njih imaju nelečene rane od napada drugih životinja. Infekcije očiju i bolesti kože su posledice prenaseljenosti životinja. Životinje koje za celog svog mizernog života nisu očešljane, ošišane ili okupane, imaju oštećenja krzna i kože i kožna oboljenja. Životinje koje su zatvorene u kavezima često imaju povređene šape zbog stajanja na žici i u sopstvenim izlučevinama, sa nedovoljno kretanja, zbog čega su im prerasle kandže, deformisane noge i oslabeli mišići, i postoji opšta slabost. Ptice mogu imati oštećene noge i pera, kao posledica stresa. Neke životinje nisu ni jednom u takvom svom životu šetale ili trčale po travi ili zemlji.
Posledice po društvo
Razvijena društva u kojima se vodi računa o ovoj pojavi, kao i organizacije za zaštitu životinja, dobijaju odjednom veliki broj životinja koje treba zbrinuti. Nevakcinisane životinje su opasnost i po ostale životinje, i po ljude. Nesocijalizovane životinje su opasnost jer mogu da povrede druge životinje i ljude.
Kod nas, na žalost, uopšte ne postoji želja nadležnih da se pozabave ovim problemom, niti se primenjuju zakoni (Zakon o veterinarstvu, Zakon o dobrobiti životinja – koliko god falični bili), po kojima svaka opština na svojoj teritoriji MORA da ima azil za smeštaj životinja bez starateljstva. Ali najveći problem je nepostojanje ODGOVORNOSTI i SVESTI kod velikog broja pojedinaca, koji ne kastriraju pse i mačke i u ogromnom broju izbacuju odrasle životinje i njihovo neželjeno potomstvo. NEMOGUĆE je za sva postojeća udruženja i organizacije za zaštitu životinja da reše taj problem svojim nastojanjem i angažovanjem, dokle god se na ulice, šume i polja izbacuju nove horde neželjenih životinja...
U SAD je 1997. godine osnovana posebna organizacija koja se bavi problemom hordašenja, HARC (the Hoarding of Animals Research Consortium, Tufts University - Boston, Massachusetts). Imaju istraživače i volontere iz različitih oblasti: veterinare, socijalne radnike, policiju, advokate, psihijatre itd.
Više informacija možete naći na sajtu Advocacy for animals - "Prisoners of “Love”: The Victims of Animal Hoarding".
Činjenica je da će pravi ljubitelj životinja svojim ljubimcima pružiti sve što im je potrebno, a kod “hordašenja” to nije slučaj. Čak takvi ljudi nemaju ni svest o tome da životinje koje su prikupili i drže ih u uslovima koji im škode – pate!
Oni su ubeđeni da pomažu životinjama, dok one bukvalno umiru pred njihovim (zaslepljenim) očima. Često se pak radi o tome da hordašenje započinju iz namere da spasu napuštene životinje, da ih ne bi ubili šinteri ili pojedinci koji truju i iživljavaju se nad životinjama. Ovo pospešuje generalna situacija kod nas, gde ne postoje zvanični azili u svakoj opštini...
Na žalost, u pozadini nastojanja nekih ljudi za otvaranje i održavanje azila za životinje, krije se upravo takav psihijatrijski poremećaj. Daleko od toga da se svim ljudima koji imaju azile ili žele da ih otvore može pripisati ovakva dijagnoza – ali u takvim slučajevima treba da budemo oprezni i da ne donosimo brzopleti sud.
Pre svega, zaista odgovorne i zdrave osobe znaju svoja ograničenja. Znaju za koliko životinja mogu preuzeti odgovornost i koji je kapacitet prostora kojim raspolažu. Nije poenta u tome da se životinje zgomilaju na malom prostoru iz sažaljenja, jer je i to neodgovorno! Posledica takvog nastojanja je da će takvim ljudima ubrzo ponestati prostora i hrane za usvojene životinje, kao i novac za njihovo lečenje i intervencije, pa tako često možemo čuti apele za pomoć ovom ili onom azilu ili mini-zoo vrtu, u kome životinje umiru od gladi...
Takođe – i pored naše tuge i razočarenja – moramo biti svesni da ne možemo sve pse, mačke i druge životinje udomiti ili skloniti dok god ima ljudi koji ih i dalje izbacuju na ulice, u šume i na polja, gde one često stradaju od lovaca, otrovane, povređene ili stradaju kao žrtve sadista... a, na žalost, takvih ljudi je u Srbiji još uvek mnogo više nego zaštitnika životinja i prirode; mnogo ih je više nego svesnih ljudi koji uviđaju kakve su posledice ljudske destrukcije.
Osnovni načini delovanja su EDUKACIJA I DOSLEDNA PRIMENA ZAKONA, ali u Srbiji će, na žalost, proteći još mnogo vremena dok se nešto značajnije promeni, a ubrzana dešavanja u poslednje vreme ne idu u prilog poboljšanju situacije...
Ono što možemo da uradimo, to je po principu “Misli globalno – deluj lokalno”: na primer, osvestite SEBE i svoje ponašanje, kao i svoje prave motive. Pokušajte sami da shvatite da li spadate u osobe obolele od Diogenovog sindroma i utičite na vaše poznanike, prijatelje, kolege, rođake i sve ostale o potrebi humanijeg odnosa prema drugim živim bićima radi stvaranja boljeg sveta u kome živimo – jer sve što radimo, NAMA radimo! Sva živa bića su povezana i planeta Zemlja je neka vrsta živog entiteta, i sve loše što radimo, bilo kom živom biću - sve nam se vraća i pri tome uništava celu ovu divnu planetu...
****************************
Da biste naučili da prepoznate Diogenov sindrom, evo još podataka o ovom psihijatrijskom poremećaju od kojeg boluje veliki broj ljudi a da to ni ne znaju:
Diogenov sindrom – “sindrom natrpane kuće”
To je poremećaj kod kojeg osoba sakuplja veliku količinu nepotrebnih stvari (ili životinja).
Citiramo deo teksta o ovom poremećaju:
Strastveni "čuvari" svake sitnice koja im se sviđa ili bi "jednom mogla dobro doći" vrlo brzo napune kuću suvišnim i nepotrebnim predmetima koji im onemogućuju normalan život, a oni pak misle da drugačije ne mogu.
Osobe koje pate od takozvanog "sindroma natrpane kuće", poznatog i kao Diogenov sindrom, mogu stvaranje zaliha i čuvanje stvari dovesti do neslućenih razmera.
Ali kako razlikujemo osobu koja živi u neredu zbog lenjosti od prisilnoga sakupljača?
"To je vrlo sklizak teren", priznaje Pritz, i lako je od neznatne neurednosti doći u fazu u kojoj od nereda ne možeš ući u kuću.
"Sakupljači" mogu u stanu gomilati bilo šta, od sitnica do gitara, ali naučnik je otkrio da najčešće vole papir pa su novine na vrhu lestvice. Drugi te "zbirke" obično smatraju beskorisnima ili bezvrednima.
Osobe koje pate od tog opsesivno-kompulsivnog poremećaja pripadaju svim starosnim grupama i češće su žene nego muškarci. Prema procenama austrijskih stručnjaka, oko 0,4 posto ukupnog stanovništva čuva nepotrebne stvari.
Međutim, broj neprijavljenih slučajeva može biti znatno veći jer se ti ljudi obično nađu u začaranom krugu. "Ljudi se stide. Ne žele da drugi vide njihov stan pa tako gube sve društvene kontakte", kaže Pritz.
Istraživači se "sindromom natrpane kuće" bave proteklih 15 godina, ali izvan SAD-a nema mnogo opsežnijih studija. Podgrupama, odnosno onima koji stvaraju zalihe u virtualnom svetu ili skupljaju životinje, posvećeno je još manje pažnje.
"Virtualni hrčci" nisu u stanju izbrisati poruke elektronske pošte sve dok im se potpuno ne zatrpa e-mail pa više ne mogu ni slati ni primati poruke. Sakupljači životinja katkada dospeju u vesti kada vlasti otkriju desetke zanemarenih ljubimaca na jednom imanju ili u malom stanu.
Situacija je posebno teška za partnere i decu takvih ljudi. Terapija može početi jednostavnim pružanjem pomoći u pospremanju. Dobra su varijanta i grupe za psihoterapiju.
I kod ovog je poremećaja najvažnije priznati da bolest postoji jer su mnogi "sakupljači" srećni i dobro se osećaju u svojoj pretrpanoj kući, rekao je Robert Gruber iz austrijske psihoterapijske grupe. Jedna od mogućnosti je suočiti ih s problemom tako što se "gurnu" u akciju.
"Terapija, nažalost, često nije vrlo uspešna jer sakupljanje stvari pruža zadovoljstvo. Gomilanje se može pretvoriti u zavisnost pa se može dogoditi da nakon raščišćavanja, sakupljač jednostavno počne sve iznova", rekao je Pritz.
Ezadar
Diogenov sindrom: Odricanje od svega
Ovaj poremećaj karakterizira život u nehigijeni, zapuštenosti i odvojenosti od društva, katkad uz opsesivno skupljanje predmeta ili životinja. Javlja se ponajviše kod ljudi sa staračkom senilnosti. Diogen je inače bio grčki filozof koji je živeo u vinskom buretu te je propovedao život u odricanju od svetovnih dobara. No, nema pokazatelja da je bio protivnik higijene, osim onoga što se može očekivati od provođenja dosta vremena u bačvi.
Čuvena je epizoda u kojoj je pred Diogena došao Aleksandar Veliki i začuđeno ga pitao šta bi želeo najviše na svetu. Filozof mu je odgovorio: "Da mi se makneš sa sunca".
Nacional
Pročitajte i ovo:
Neobične strasti
Ovako to rešavaju u SAD:
A evo i novinskih izveštaja o posledicama ovakvog poremećaja:
Nesvakidašnji komšijski problem
Svađe zbog pasa u stanu
Autor: Z. L. | 03.07.2009. - 08:48
Stanari zgrade u Ulici Venizelosova poslednjih godinu dana nemaju mir, jer komšinica V.T. koja živi na prvom spratu te zgrade okuplja veliki broj pasa u svom stanu. Kako tvrde stanari, oko 17 pasa od kojih su neki poslednjih dana i uginuli, danonoćno prave veliku buku, a neprijatan miris koji se širi zgradom nemoguće je neutralisati. Iako je slučaj prijavljen komunalnoj inspekciji i organizacijama za zaštitu životinja, ne nazire se rešenje jer Zakon je nemoćan pred ovakvim situacijama, a ni jedna institucija nema apsolutno pravo da životinje oduzme.
- Gospođa koja živi iznad nas u početku je imala pet pasa, od čega su četiri bile ženke, ali se usred nekontrolisanog parenja taj broj popeo na 17 jedinki. Pokušajte da zamislite pse zatočene u 70 kvadrata, koje nikad ne izvodi iz stana. Noću se prolama lavež, cvilenje životinja, a pošto nemaju gde, oni mokre i vrše nuždu na terasi koja se nalazi iznad našeg stana - kažu članovi porodice Bošković, čiji je stan poplavljen usled toga što V.T. svaki dan poliva terasu vodom kako bi oprala fekalije svojih ljubimaca.
Prema rečima stanara, oni su slučaj prijavili još pre šest meseci ali je komunalna inspekcija nemoćna usled toga što u stan ne može da uđe bez naloga MUP. Uručeno je rešenje na osnovu kojeg je ona dužna da svoje ljubimce iseli, ali ona to do juče, kad je bio krajnji rok, nije učinila. Slučaj dalje preuzima sudija za prekršaje.
- Dobili smo prijavu pre nekoliko meseci sa žalbom stanara da komšinica u stanu drži desetak pasa, za koje tvrde da su neuhranjeni i iscrpljeni, a po izjavi veterinara kod kojeg je ona nekad odvodila pse, nekoliko njih boluje od štenećaka i od nekih drugih hroničnih kožnih bolesti - kaže Vladimir Terzin, pomoćnik gradskog Sekretara za komunalne poslove, napominjući da se nada da će Zakon o dobrobiti životinja ujediniti sve neophodne institucije sistema čije je intervencija potrebna kako bi se jedan ovakav slučaj rešio.
Trenutno ne postoji zakonska regulativa koja bi dozvolila da se u stan uđe i da se životinje uklone. Stanari navode da su zadovoljni radom komunalne inspekcije, ali da i dalje ne vide rešenje za ovaj problem. Inspekcija je donela rešenje da se životinje uklone, ali pošto nema nadležnost da uđe u stan, slučaj se dalje prosleđuje sudiji za prekršaje. Kazne koje su propisane su novčane, što znači da ukoliko je osoba koja je načinila prekršaj ove vrste plati, jedino što se ponovo može preduzeti je nova prijava komunalnoj inspekciji, što je samo „začaran krug“, koji ne donosi rešenje problema.
- Po prijavi koju smo dobili u pitanju je zlostavljanje životinja koje se goni po službenoj dužnosti tako da očekujemo da će nakon saznanja o ovom slučaju nadležni Javni tužilac reagovati. Međutim ako bolje pogledamo ceo slučaj postoje indicije da možemo govoriti o složenijem problemu u psihijatriji poznatom kao hordašenje. To je pojava koja je u Beogradu nije tako retka i podrazumeva okupljanje ogromnog broja životinja na jednom mestu - kaže Elvir Burazerović, predsednik organizacije za zaštitu životinja „ORKA”, napominjući da je neophodno ujediniti više institucija, kako bi se ovakav slučaj rešio.
V. T. juče prvo nije želela da govori o ovom slučaju, da bi se posle javila redakciji „Blica“ uz tvrdnju da je čitav slučaj hajka jedne osobe koja povremeno dolazi u zgradu te da ona u stanu ima sam dva odrasla psa i jedno štene i da je sve to njena privatna stvar.
Ne spavaju noćima
Znamo da je desetak kučića već uginulo, ali u jednom trenutku ih je bio čitav čopor. Neprijatan miris koji se širi po čitavoj zgradi je nepodnošljiv. Nekoliko puta sam video sa terase kako ih šiba i to je jeziv prizor, a da ne pominjem da je ovde nemoguće spavati jer ti psi laju, cvile - kaže Vladimir Cvetković (23) napominjući da je V.T. nekoliko puta pretila da će ugroziti život onome ko joj pipne životinje.
Blic
A ovo je krajnje ekstreman oblik – kada ljudi oboleli od Diogenovog sindroma čak ugroze svoj i život svojih ukućana zbog svoje bolesne navike da ne bacaju ili čak sakupljaju smeće sa ulice! Iz štampe je poznat slučaj da se čovek izgubio i umro u lavirintu kojeg je napravio u svom stanu nakon dugogodišnjeg sakupljanja smeća!
Komšije pokojne Verone Čekić u neverici gledale čišćenje stana
Živeli smo na deponiji smeća
Autor: Ž. Bogosavljević | 17.01.2008. - 06:45
NOVI SAD - Radnici novosadske „Gradske čistoće“ su i juče nastavili da iznose smeće iz stana u prizemlju u Šekspirovoj 8, u kome je u utorak pronađen leš Verone Čekić (70) koju njene komšije nisu videle oko tri godine.
MUP juče nije saopštio zvanične informacije o uzrocima smrti starice, jer obdukcija nije završena. U međuvremenu, Veronikinog sina Milana Čekića policija je pronašla u Bačkoj Gradiški.
Njemu je juče uzeta krv kako bi se potvrdio identitet mrtve žene. Ispred zgrade su i juče bila dva dežurna policajca, radoznali građani, kao i bager i kamioni u koje su radnici neprestano ubacivali stare novine, pseći izmet, ostatke nečeg što je nekad bila hrana, rasturene tehničke aparate, knjige, odeću i obuću, kese sa novčanicama iz vremena hiperinflacije, bicikle i druge stvari koje su bile u jedoiposobnom stanu od 45 kvadrata. Komšinica, koja je želela da ostane anonimna, kaže da ne može da veruje šta je sve bilo u stanu.
- Eto, već dva dana kroz prozor gledam kako iznose smeće, i prosto ne mogu da verujem šta su Milan i Verona držali unutra. Živeli smo na deponiji smeća. Čuo sam od radnika da nisu našli mrtve pse ili neke druge životinje, ali me ne bi čudilo da to nađu dok sve očiste - kaže komšija sa trećeg sprata i dodaje da još nije video Milana.
Portparol policije Stevan Krstić kaže za „Blic“ da se još čekaju rezultati obdukcije i tačno utvrđivanje identiteta leša ženske osobe, za koji se pretpostavlja da je Verona Čekić.
Međutim, pitanje kako niko godinama nije otkrio da se u stanu jedne zgrade nalazi leš ostalo je bez odgovora. Stanari kažu da su jednostavno navikli na smrad i da zbog toga niko nije posumnja da je unutra leš. Predsednik skupštine stanara Siniša Bogdanović rekao je da je bezuspešno kod Centar za socijalni rad pokušavao da izdejstvuje da se očisti stan Čekića. Njegove molbe su se završile na izveštaju i preporuci stanarima da se obrate inspekciji. Radnici Centra su 5. decembra 2002. konstatovali da je „Milan Čekić psihofizički zdrava osoba, koja može da brine o sebi“.
- U izveštaju koji su napravili radnik i psiholog našeg centra navodi se da su tog dana razgovarali sa Milanom, a da u stan nisu ni ulazili zbog nesnosnog smrada. On je tada izjavio da je završio osnovnu školu i dva razreda srednje škole, da je imao 17 godina radnog staža i da je tada radio na crno. Naveo je i da je ranije u tom stanu sedam godina živela njegova žena koja ga je napustila i sa ćerkom, koja je tada imala tri godine, odselila se negde u Hrvatsku. Milan je saopštio i da nemaju struju - kaže Titiana Žužovan iz Centra za socijalni rad.
Ona navodi da njihovi radnici nisu videli Veronu jer nisu ulazili u stan zbog smrada i da su konstatovali da je Milan normalna osoba. Oni su zapisali i da u stanu borave dva starija psa sa mladuncima i Milana upozorili da domaćinstvo mora da vodi urednije.
Iznose kubike đubreta
- Ovo je nezabeleženo u istoriji našeg preduzeća. Ma koliko to čudno zvučalo, ali prema propisima nije zabranjeno da neko živi u stanu prepunom smeća, što se i ranije dešavalo u nekim slučajevima. Ipak, ovolika količina đubreta je neverovatna - kaže za „Blic“ portparol „Čistoće“ Milica Vlaisavljević.
Ona dodaje da nemaju dozvolu da ulaze na nečiji privatan posed i odatle odnesu smeće, sem ukoliko za to ne dobiju nalog ispekcije. Radnici „Čistoće“ su utorak posle šest sati rada izneli 10 kubika smeća, a procena je da će im biti potrebna tri-četiri dana da iznesu svih 100 kubika stvari koje se, kako se pretpostavlja, nalazili u stanu.
Blic
Autorka teksta: K. S.
