Priče sa terena

Ovde u celosti navodimo priču o ubistvu jednog rotvajlera, koja nam je stigla preko sajta. Po Vladimirovoj izričitoj želji, navodimo i njegove lične podatke.
Priča je veoma potresna.

-----------------------------------------------------------

Povod za moje obraćanje vama  je poslednji dah ljudskosti koji u sebi čuvam, jer težina ovog događaja zbog kojeg vam se obraćam je po meni veoma važna. Kao osvedočeni ljubitelj životinja otac mi je bio golubar i odgajivač sitnih životinja (pre nekoliko godina sam pronašao sovu i poslao je udruženju za zaštitu ptica u Beograd, i bio pohvaljen od strane aktivista za adekvatnu negu i pravovremeno reagovanje), ne mogu da pređem preko ovog događaja.
 
Dana 22.09. između 17 i 17:30 h na Salašu Noćajskom, opština Sremska Mitrovica (ulica Tihomira Vasiljevića bb) na 50 m od moje kuće ubijen je pas sa ogrlicom i poreklom, rase rotvajler, pas koji je bio kod mene na salašu na čuvanju i brizi i koji je vlasništvo mog prijatelja, gosp. Gorana Stojanovića iz Sremske Mitrovice.

Prihvatiti na sebe brigu o psu starom tri godine, rasnom mužjaku koji je plenio svojom pojavom i veličinom u prvi mah mi se činilo kao veliki zadatak i razmišljao sam o tome dugo, da li da prihvatim ili ne. Prihvatio sam.
 
Pas je odlično prihvatio nove uslove života, dobio je novi prostrani boks i nove drugare, dva mala avlijanera koji su "velikog" gosta dočekali, pa ne bas srećni ali sa poštovanjem.  Keš, tako se rotvajler zvao, se prema njima odnosio kao prema domaćinima i ni trunku agresivnosti nije pokazivao, već je smatrao da je dobio nove drugare sa kojima može da se igra, što je bilo i prirodno za kucu koja je odrasla sa dva mala deteta, devojčica od 5 i dečak od 9 godina, bio je mnogo voljen i veoma poslušan pas. Moja briga za njega je bila stalna, jer salaš je malo udaljen od Sremske Mitrovice a psi zahtevaju pažnju, te smo na smenu majka, brat i ja, zajedno sa Goranom odlazili da vidimo kako protiče adaptacija na nove uslove. I komšijinog 15-godišnjeg sina Stevana sam sa radošću upoznao sa pridošlicom, sve u svemu idila zbog rešenog problema sa smeštajem i prilagođavanjem psa.  Svi smo se vezali za njega jer je slušao, posebno mi je bilo drago kad moj brat dođe sa malim detetom i nema ni trunke opasnosti za bilo koga jer je Keš bio maza i dobričina, slušao je osnovne komande i bio pažljiv prema nama.  Iz predostrožnosti zbog komšija bio bi u boksu da ne bi došlo do neke neželjene situacije kakvih je bilo sa mojim psima.

Prethodnih godina ubijena su mi dva psa (ponavljam da mi psi nisu agresivni) od strane komšije koji je 100 m udaljen od moje kuće. I sve bih to nekako kao čovek izdržao, da se nije desilo ovo podmuklo ubistvo.
 
Tog dana moja majka je iz zatvorenog dela placa (ograđen sa 80x20 m) izašla u baštu, za njom je pošao Keš. Za mesec dana koliko je bio kod mene nije izašao iz dvorista.  Zašao je u njivu sa kukuruzima  i nestao iz vidokruga na par minuta.Moja majka je krenula za njim i dozivala ga, ali nije ga videla od visokih kukuruza u njivi pored naše. Dok je otišla do kuce da mi javi na telefon (bio sam u Beogradu), desilo se ubistvo. Kako je život namestio karte, ja ne uspevam da dobijem Gorana i kažem da je Keš odlutao, majka nije čula hice,  Goran posle poziva moje majke dolazi da ga traži i niko ga ne nalazi. Ja sam se iz Beograda vratio oko ponoći, odlazim do stana u Mitrovici, uzimam ključeve od kuće i u gluvo doba noći se spremam da tražim psa. Moj prijatelj je morao zbog posla da ide u treću smenu... čujemo se telefonom, kaže mi da čim izađe sa posla, dolazi da ga tražimo.
 
Izašao sam u dvorište, zapalio vatru  i dozivao ga, mislim u sebi..."Uplašen je, sam, ostaće tu gde je, naći ću ga ujutro"... Izazio bih iz dvorišta, gde god bih čuo šuškanje, pomislio bih da je on i viknuo bih: "Keš, 'ajde u boks!!! 'Ajde, brzo!!!" A zebnja mi se uvlačila u srce, u tišini pored vatre sedim i osluškujem,  krenem po mraku i njivama da ga tražim i dozivam... Čule su me komšije svuda u kraju kako sam ga dozivao, bez odmora! Sedim, tražim, šetam, osluškujem lavež pasa, plašim se da ću čuti hice iz puške...vec se loše osećam, i još se nadam.
 
Jutro, sedam sati,Goran dolazi, istog momenta krećemo ponovo u češljanje terena, možda će se sada pojaviti, došao je "gazda". Prolazi automobil, vidim komšiju Dragana limara, ide do radionice preko puta mog placa, udaljen sam od njega i on prolazi, okrećem se i vidim u daljini da je stao sa Goranom. Zvoni mi telefon - Goran me zove i kaže mi da dođem.

Dotrčao sam i čujem od komšije Dragana da je čuo dva hica, tu naspram našeg placa iza kukuruza, ali nije siguran, jer je mozda svadba u blizini (u Mačvi svadbe traju po tri dana) i da proverimo tu stranu desno od placa.

Ulazim u kukuruze, tražim psa i vec se plašim za ishod. Nema ga nigde.
Vidim komšinicu, i pitam da li zna ko je pucao juče popodne.
Odmahuje da ne zna.  Nalazimo tragove krvi i već mi je loše, ovo je siguran znak da je ubijen, tela nema.
 
Pozivamo policiju koja nedugo po pozivu dolazi na to mesto u bašti iza kuće gde smo pronašli krv, saznajemo od komšije  Đ. J. da je komšija Jovica Gligorović (ul. Stojana Čupića  br. 55, salaš Noćajski ) koji živi sto metara od moje kuće, isto toliko i od kuće Đ. J. prešao iz svog dvorišta u dvorište drugog komšije, pucao  i sa dva hica  usmrtio psa. Bez opomene, upozorenja, ili bilo čega sličnog. Stavio ga je u kolica i odneo. Nije hteo da ga upozori, mogao je da puca u vazduh, i on bi pobegao nazad u moje dvorište. Nije hteo!!!
 
Proveravamo da li je to istina i ko je u njegovoj kući vlasnik lovačke puške. Policajci ponovo dolaze radi provere o poreklu oružja. Saznajemo da ilegalno poseduje lovačku pušku, i iz razgovora sa Đ.J. saznajemo da ti slučajevi ubijanja životinja nisu prvi put, već da je to porodična tradicija, bilo da truju, ili vatrenim oružjem ubijaju pse.

Došli su i pripadnici kriminalne tehnike i slikali mesto zločina i tragove krvi koji su bili vidljivi. Puška je nedugo zatim posle provere oduzeta iz kuće, a brat okrivljenog je potvrdio da je Jovica Gligorović pucao. Okrivljeni je pronađen na radnom mestu i priznao je da je ubio psa, odvezao ga dva kilometra dalje i bacio kraj puta.Telo je pronađeno u saradnji sa odeljenjem policije   Mačvanska Mitrovica, zajedno sa okrivljenim koji je pokazao mesto gde je bacio telo.
 
Ono što  posebno izdvajam kao scenu koja ilustruje bestijalnost okrivljenog i što me je potreslo, je scena kada je komšija Đ. J. predao ogrlicu od Keša Goranu, ogrlicu koju je ubica skinuo sa mrtvog psa i dao prethodno Đ. J. Simboliku toga čina nisam shvatio i sigurno je da ću jednog dana saznati, kada ovaj ubica izađe sa robije.

Po rečima policije, okrivljeni Jovica Gligorović se ogrešio o tri tačke zakona:
- Nelegalno posedovanje oružja i municije.
- Mučenje i ubistvo životinje.
- Izazivanje opšte opasnosti.
 
Zahvaljujem se policiji na reakciji, i sa nestrpljenjem očekujem proces u opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici. O ovom slučaju i rešenju protiv okrivljenog ću vas obavestiti kada bude donesena presuda.
 
Keš je sahranjen u mom dvorištu u senci stare tresnje.
 
S'  poštovanjem,

Student fakulteta za medije i komunikacije,
                                                                                                   Vladimir Bozović,

naselje Stari Most 21/8 22000 S. Mitrovica,
tel. 064/9157 811 i 022/625-554

-------------------------------------------------

Kroz primer ove tužne priče, provlače se saveti šta treba učiniti ako bi se nekoj drugoj životinji desilo nešto slično.

Na žalost, u Srbiji ima veoma mnogo ljudi koji su naoružani, pa i lovačkim naoružanjem, i pri tome problematičnog ponašanja i morala pa i sa psihijatrijskim dijagnozama - mada većinom nisu na posmatranju od strane stručnjaka i policije, niti na lečenju...

Dozvoljavamo svima koji učestvuju na drugim sajtovima, forumima i diskusionim grupama, da i tamo objave ovu priču.