Zbog mnogih razloga a i zbog specifičnih afera krivolova koji se već godinama kod nas odvija
Predlažemo da Vlada u određenom vremenskom periodu uzme kao svoj prioritet plansko pretvaranje lovišta u nacionalne parkove bez lova– sa sledećim obrazloženjem:
Novija ekološka istraživanja govore ne samo da je lov apsolutno nepotreban već i štetan, a kod nas je njegovo zakonsko odobravanje takođe štetno, zbog:
1. Pojava afera (poput afere Balkanskih ptica, u kojoj je u samo jednom slučaju otkriveno preko 120 000 ubijenih jedinki, od kojih je preko 41% u tovaru bilo sa liste prirodnih retkosti u Vojvodini) sa nesagledivim posledicama za naš eko-sistem. Nažalost u našoj zemlji je uporedo sa ratnim razaranjima i ekonomskim propadanjem došlo do omasovljenja lova i do njegovog gotovo neverovatnog komercijalizovanja. Gotovo se sva lovačka društva kod nas bave lovnim turizmom, tako da se omogoćava da hiljade lovaca iz zemalja kod kojih je zakonodavsto mnogo strožije, organizovano dolaze kod nas, čineći prave masakre među životinjskim svetom. U knjizi Dr Milana Paunovića „Prava životinja – savremeni međunarodni standardi“ se kaže:“Najveći deo vrsta je van ikakve ozbiljne moralne i pravne zaštite, pa se love bez ograničenja, a razni kriminalci koji postoje širom sveta, organizuju lov zabranjenih vrsta za lov, čak se organizovano bave krivolovom“
2. Lovni turizam kod nas donosi ogromne i nesagledive štete koje se ne mogu nikako meriti sa deviznim prilivima koji donosi lov. Ove godine oko 100 000 lovaca dobilo je dozvole za lov. Prema gore navedenoj stavci 1. očigledno je da je taj broj sa dolaskom stranih lovaca i velikom pojavom lovaca bez dozvole znatno povećan. I bez toga, samo po zvaničnim podatcima sledi da je kod nas svaki 80-ti građanin lovac. Poređenja radi – u Nemačkoj koja ima oko 80 miliona stanovnika, ima 320.000 lovaca, što znači da je svaki 250-ti građanin lovac. Na oko 7. 000 000 hektara lovnog područja u Srbji dozvoljeno im je da po minornim cenama, sa po hiljadu lovačkih patrona po lovcu, ubijaju potpuno nezaštićene i nedužne životinje. Kako se kod nas nije definisala pravna zaštita životinja, za razliku od mnogih zemalja koje tu zaštitu imaju i u Ustavu i u posebnim zakonima, širom su otvorena vrata za mogućnosti pojava kao što su „Afera Balkanskih ptica“. Izuzetno organizovana i jaka lovačka društva čiju zaleđinu čuvaju poluge vlasti, imaju svoju argumentaciju pri čemu se (više nego komično) predstavljaju kao zaštitnici životinja. Svojim jakim vezama onemogućavaju rad malog broja neprofitnih društava koja entuzijazmom i ljubavlju prema životinjama pokušavaju nešto da učine.
Naše društvo dobija obaveštenja i danas od ljudi da Afera „Balkanske ptice“ još uvek traje prijavljujući transporte ubijenih ptica i ošamućenih lovačkih pasa prema moru. Uporedimo to sa primerom avio kompanija evropskih zemalja koje su odavno uspostavile embargo na transport ptica, i pri tom posebno navela da neće transportovati tropske ptice koje su uhvaćene u prirodi i zabranila transport životinja kojima je zaprećeno odumiranje, koje prestavlja lovačke trofeje i proizvode nastale od ugroženih vrsta.
3. Italijanska agencija ANSA početkom septembra 2003.g. objavila je da je u luci Bari u jednoj hladnjači pronađeno i uništeno oko pola tone mesa divljači koje je osam lovaca iz provincije Umbrija odstrelilo na drugoj strani Jadrana i pokušalo da prebaci u svoju zemlju. Januara 2004. godine prilikom zaplene oko deset tona zamrznute divljači u Italiji priveden jedan italijanski i dva državljanina SCG. Otkrivanje ovakvih afera dešava se tek u inostranstvu gde se to po zakonodavstvu tih zemalja smatra teškim kriminalom. Pokazalo se da su ove akcije ekološkog kriminala posebno intenzivirane 2000.g. i 2001.g. nakon NATO bombardovanja i početka tranzicije kod nas, kada je došlo do opšteg osiromašenja stanovništva. U tom periodu naglo su osnovane brojne privatne i mešovite (strane-domace) lovno-turisticke agencije. Naša javnost ima pravo da sazna podatke o tome koliko preko 100.000 lovaca ubije životinja godišnje – sigurni smo da je reč o milionskim ciframa.
4. Zbog toga bi vredelo razmisliti o rečenici Lava Tolstoja – „Od ubijanja životinje do ubijanja čoveka samo je jedan korak“. Količina oružja koje se zadnje decenije pojavilo na našim terenima, a i mogućnost da se ono nabavi bez većih problema, čini Tolstojevu misao opravdanom.
5. Lov sa olovom truje kako zemlju tako i vodu (svaki metak ne pogodi žrtvu) u svakom metku je 30 gr olova. Prema knjizi M. Likara „ Vodič po zagađivačima prirode“ – olovo je veoma otrovno, ono se polako razlaže, a to znači veoma značajan doprinos zagađenju. Navodi se nekoliko uticaja uvećane količine olova u krvi: negativan uticaj na zdravlje fetusa trudnica, negativan uticaj na IQ kod dece, anemiju, duševna oštećenja...
6. U mnogim slučajevima prilikom lova ostreljene životinje budu samo ranjene. Postoji podatak da čitavih 60% ubijenih srna ne ugine odmah. Rasprskavajući meci eksplodiraju odmah čim dospeju u telo životinje i ostavljaju velike rane. Potera često traje satima i danima, a životinja umire u najužasnijim mukama. Mislimo da ljudi sa svojim moralnim i etičkim načelima to sebi ne mogu da dozvole – zbog toga smatramo da sa sa lovom mora prestati.
7. Takođe i lov u kojem se koriste klopke ne prestavljaju ništa drugo nego okrutno mučenje životinja. Životinja koja je dospela u klopku često nije odmah i mrtva. Klopke za hvatanje životina su podešene na velike težine, pa ako u njih bude uhvaćena neka manja ili veća životinja umiraće veoma sporo, u užasnim mukama.
8. Da životinje raspolažu sa sopstvenim mehanizmom regulacije brojnosti dokazuju i mnogi nacionalni parkovi po svetu. Mali mesožderi, lisice i drugi, dovoljni su da u nacionalnim parkovima stabilizuju ravnotežu; veliki sisari imaju sopstvene strategije za smanjivanje prekomerne populacije. Lovci pak dolaze nasilnički i neprestano menjaju tu ravnotežu.
9. To potvrđuju i iskustva saradnika nacionalnog parka „Grand Paradizo“ u Italiji, gde je na 27.000 ha na velikoj šumskoj oblasti, od 1922. godine, znači više od 80 godina, lov zabranjen. Veterinar Brunom Bazzanom iz toga parka kaže:
„Životinje se ovde još od osnivanja nacionalnog parka više ne love. Od tada, više nikad nismo imali oštećenja šume. Nikad dakle, nismo morali da regulišemo populaciju ovih životinja na bilo koji način. A cilj lovaca je da broj svojih žrtava konstantno drže na visokom nivou. Lov služi jedino lovcima. Za mene lov nema nijednu drugu funkciju osim uživanja za lovce“.
Prema rečima biologa i osnivača inicijative za ukidanje lova, nosioca istoimene studije
Kurta Ajhela, - evo šta je to što lovce tera u šume:
„Kao prvo, njima ne treba odgovarajuća osnova za prehranu u šumi. Drugo, ekološki i biološki nam takođe nisu potrebni. Ono što preostaje, što još jedino preostaje, a to možete pročitati u bilo kojim lovačkim novinama, preostaje samo to, da se dođe do plena, da se donesu trofeji ili – želja za ubijanjem, uživanje u ubijanju.“
10. Studije ekologa kažu da životinje raspolažu sa unutarnjim mehanizmom za regulaciju priraštaja – priraštaj divljači ne reguliše se lovom. Ako preti opasnost od prenaseljenosti, kod životinja se prirodno snizi stepen rađanja. To dokazuju nacionalni parkovi u Evropi gde je lov zabranjen. Primer je i Švajcarski kanton Ženeva. I tu je lov zabranjen pa do sada nije zabeležen prekomeran rast divljači. Zanimljivo je da šteta po selima tog kantona nije ništa veća od štete u kantonu Schaffhansenu, gde je lov dozvoljen.
11. Lovci prirodu zloupotrebljavaju, životinje love i ubijaju a ne štite. Kada oni hrane životinje zimi i brinu o njima onda je to zbog toga da bi je mogli opet zloupotrebljavati – loviti. Na mnogim fotografijama ponosnih lovaca pored svojih trofeja vidimo da su često ubijene najbolje i najmoćnije životinje koje se ocenjuju poenima prema kojima se i naplaćuju. Dakle, za produživanje vrste ostaju one slabe životinje koje nisu bile predodređene za tu ulogu.To se nikako ne može označiti kao briga za prirodu, već pre kao svesno uticanje na slabljenje životinjske vrste. Zato je tvrdnja da lov daje doprinos zdravoj i moćnoj populaciji smešna jer je jasan zaključak da lov vodi protivprirodnoj pogrešnoj selekciji. Najtragičnije je u svemu tome što se čak omogućava da se tako uništavaju retke vrste i najbolji primerci određenih vrsta. Citat opisa „Karađorđeva“jednog od preko 300 lovišta kod nas:“ U svojoj lovnoj istoriji lovište "Karađorđevo" je ostvarilo vrhunske trofejne rezultate kod muflona sa 242 poena - svetskog prvaka, jazavca sa 24 poena - svetskog prvaka, jelena lopatara sa 210 poena, američkog jelena sa 419 poena - jugoslovenskog prvaka, ritskog jelena sa 232 poena i vepra sa 137 poena. Ovi rezultati svrstali su lovište "Karađorđevo" u najbolja lovišta u našoj zemlji“
12. Prikazivanje lova kao kulturnog dobra takođe je velika greška. Pod kulturom može da se smatra samo vrednost duhovnog i umetničkog izražavanja nekog naroda. Ubijanje u milionskim brojevima divljači koja isto kao i ljudi oseća strah pred nasilnom smrću, nemoć pred čovekovim intelektom i tehnikom, bol, koja ima kao i mi snažnu želju za životom i negovanjem mladih – nikako ne može da se nazove kulturnim dobrom.
13. Lov je oduvek kod razvijenih naroda bio tradicija vladajuće elite. To smo mogli posmatrati i u političkim vrhovima SFRJ od Tita pa naniže. Po tom uzoru, lovu se davala posebna potpora i poštovanje. Hoće li se dopustiti i dalje ta krvava zabava i uživanje u ubijanju, koja se groteskno prikazuje kao uspostavljanje ravnoteže u prirodi!?
14. Pozivanje na tradiciju i zaštitu lova takođe je neumesno. Treba samo da se setimo da je nekad i robovlasništvo bilo tradicija, apsolutno raspolaganje životima drugih ljudi samo zato sto im je koža drugačije boje. Takođe deo ljudske tradicije bila je i diskriminacija žena, dece, ljudi nižeg socijalnog položaja. Čak je i kanibalizam, bio deo ljudske tradicije. Sve to bila je tradicija koju danas osuđujemo!
Ne budimo saučesnici - ne ćutimo pred patnjom životinja.
Takođe mislimo da je potrebno sve prednacrte zakona vezane za lov, eksperimente na životinjama, njihov masovan uzgoj itd. dostaviti i svim udruženjima za zaštitu životinja kako bi učestvovali u javnoj raspravi.
Udruženje za zaštitu i prava životinja
„Sloboda za životinje“
Snežana Milovanović
