Lov i Ribolov

Nažalost u našoj zemlji je uporedo sa ratnim razaranjima i ekonomskim propadanjem došlo do omasovljenja lova i do njegovog gotovo neverovatnog komercijalizovanja.

Gotovo se sva lovačka društva kod nas bave lovnim turizmom, tako da se omogoćava da hiljade lovaca iz zemalja kod kojih je zakonodavsto mnogo strožije, organizovano dolaze kod nas, čineći prave masakre među životinjskim svetom. Gotovo 60% životinja ne ugine odmah već se muče danima ako ih po krvavom tragu ne pronađu. Najtragičnije je u svemu tome što se čak omogućava da se tako uništavaju retke vrste i najbolji primerci određenih vrsta, i sve to se svodi na poene koji se nešto više naplate. Citat opisa „Karađorđeva“jednog od preko 300 lovišta kod nas:

“U svojoj lovnoj istoriji lovište "Karađorđevo" je ostvarilo vrhunske trofejne rezultate kod muflona sa 242 poena - svetskog prvaka, jazavca sa 24 poena - svetskog prvaka, jelena lopatara sa 210 poena, američkog jelena sa 419 poena - jugoslovenskog prvaka, ritskog jelena sa 232 poena i vepra sa 137 poena. Ovi rezultati svrstali su lovište "Karađorđevo" u najbolja lovišta u našoj zemlji.“

Tako se ugrožava vitalnost vrsta, kidaju lanci ishrane i eko sistem dolazi u potpuni haos.

Da li je to moralno i etički za jednu civilizaciju koja se smatra iznad svih ostalih vrsta – da se najbolji primerci jedne vrste gone i ubijaju? Zar nebi bilo bolje da su ti isti primerci tako ocenjeni živi u lovištima a da se turistima omogući da ih vide i uživaju u njihovoj lepoti i radosti življenja, kao što je to u mnogim nacionalnim parkovima širom sveta?.

Važeći zakoni o lovstvu nažalost to omogućavaju. Kako se kod nas nije definisala pravna zaštita životinja, za razliku od mnogih zemalja koje tu zaštitu imaju i u Ustavu i u posebnim zakonima, širom su otvorena vrata za mogućnosti pojava kao što su „Afera Balkanskih ptica“. Izuzetno organizovana i jaka lovačka društva čiju zaleđinu čuvaju poluge vlasti, imaju svoju argumentaciju pri čemu se (više nego komično) prestavljaju kao zaštitari. Svojim jakim vezama onemogućavaju rad malog broja neprofitnih društava koja entuzijazmom i ljubavlju prema životinjama pokušavaju nešto da učine.

Zbog toga se naše društvo zalaže za pretvaranje lovišta u nacionalne parkove u kojima neće biti lova i u kojima će se brojnost životinja regulisati prirodnim putem, sopstvenim mehanizmima. Mnoga ekološka istraživanja su potvrdila postojanje tih mehanizama koji isključuju potrebu za lovom. Svima je jasno da savremeni čovek nema moralnog opravdanja za ovakva ubijanja, koja se vrlo često odvijaju sa sigurnih čeka ili među zatvorenim životinjama u okviru lovišta.

Snežana Milovanović