Uemisiji “Naša lovišta” produkcijske kuće BMC, koja je emitovana na Televiziji Jesenjin iz Novog Sada 25. jula 2004. godine, prikazuje se kao velika avantura sačekivanje životinja u zasedi. Hrabri lovci naoružani najmodernijim snajperskim puškama, popnu se na objekat svima poznat kao čeka i tamo čekaju da padne noć. Kako tama pokrije tihi proplanak, iz šume se oprezno pojavljuju zečevi, ali i po koja divlja svinja. Pri mesečini je daleko lakše nanišaniti i pogoditi životinju koja je tu došla da nađe hranu za sebe, a možda i za svoje mladunce.
Komentar koji je pratio ovaj deo reportaže je glasio otprilike ovako: “ Ko će bolje znati gde će se pojaviti životinje od pravih ljubitelja prirode, a nema većih ljubitelja od lovaca itd itd”. Već sledeći kadrovi raskrinkavaju ovu “mudrost” lovaca, jer se blizu ivice šume nalazi mesto gde lovci prehranjuju životinje preko zime, tj. hrane ih na određenim mestima tako da znaju da će životinje kasnije rado obilaziti ta mestra očekujući da će tu naći hranu od velikodušnog davaoca. Ali, avaj, davaoc je došao da naplati poklon oduzimajući život. Pogođenu svinju prate svi lovci sa televizijskom kamerom zajedno. Komentar koji sledi je bio veoma zanimljiv. On glasi otprilike ovako: “Kako smo se približavail mestu gde je pala pogođena životinja, počeo je da nam se ubrzava puls!”. Malo dalje su, prateći krvavi trag, našli ubijenu divlju svinju, povezali joj noge i odvukli u lovački kamp, gde su se svi zajedno veselo fotografisali pored trofeja.Jedna druga emisija nam je još bliže prikazala strast lova u našim krajevima. Ovoga puta radi se o emisiji “Lov i ribolov” koja se prikazuje svake nedelje na Trećem kanalu, a koja je bila emitovana otprilike mesec dana ranije. Kamera u ovome prilogu prati veliki broj lovaca pod punom lovačkom opremom kako se u nekom banatskom selu sprema u zimsku hajku na lisice. Lovaca ima toliko da popune stojeći čak dve traktorske prikolice. Zatim se vide kako na nekoj njivi pokrivenoj snegom u zasedi čekaju lisice. Na njihovu radost, pojavljuju se dve mlade lisice, ali kamera jasno beleži da je u pitanju ljubavni par koji igra svoju igru pred parenje. Jedna zaista lepa scena, koju čak i glas spikera komentariše, dok mladi lisac pokušava da skoči na svoju devojku. Ali, sledeći kadar je dizanje pušaka, nišanjenje i paljenje. Dve mrtve lisice na snegu i tu je, mislite, kraj ovoga priloga. Ali, ne, to nije bilo dovoljno, već sledi hvalospev prirodi i lovcima koji je vole i štite. Prosto da vam se prevrne stomak.
Ne verujem da je ovakav prilog mogao biti emitovan na bilo kojoj televiziji u nekoj zemlji gde postoji bar minimum zakona o zaštiti životinja. Ubijati životinje pri parenju i to posle puštati na televiziji? Da li je to ono što smo gledali u seriji “Opstanak” ili će naša deca zaključiti da je kod nas nešto drugo moderno?
Kao još jedan primer uobičajene lovačke propagande bih naveo jedan članak iz novosadskog Građanskog lista koji je objavljen u stalnoj subotnjoj rubrici “Lov i ribolov” 24. jula 2004. godine. Naslov članka glasi “Zov vabilice prevari i iskusnog mužjaka” gde se citiraju reči iskusnog lovca koji duvanjem u vabilicu od drveta imitira zov ženke i tako prevarom doziva mužjake srndaće. Jedan prilično jeftin trik, rekli bismo, ali nimalo naivnih posledica po mlade jelenove. Ipak, lovac ima milosti prema neiskusnim i premladim primercima, jer: “Kada se dovabi srndać, tada dvogledom treba osmotriti njegovu trofejnuvrednost, jer se ne puca na sve što se pojavi.
Treba znati da ima više razloga za odstrel. Prvi je sanitarni, drugi selektivni, treći uzgojni i tek četvrti trofejni. Ali, ako je grlo mlado i perspektivno, što bi se reklo “lepo ko gora”, da je u četvrtoj, petoj godini života i daje nadu da će naredne godine biti još bolje, ne treba uvek trčati za parama i ponuditi ga za odstrel. Greške u proceni vrednosti trofeja mogu se tolerisati za dva do četiri poena, gore ili dole. Sva veća odstupanja platiće onaj koji je pogrešio, a ne lovac turista. Imao sam prilike da vidim kako strani lovac neće da gađa, koji je nama domaćinima dao do znanja da će taj srndać tek dogodine biti u gazdinskoj zrelosti I da ga tek tada treba vaditi iz lovišta. ZnačI da se samo dobrom selekcijom dolazi do jakih trofeja”.
Eto čemu služe životinje u šumi, rečeno je bez ikakvog ustezanja.
Ali, da tu ima još nešto, videli smo u opisu pulsa koji raste li raste. O ovom dubokom doživljaju, neshvatljivom za ostale koji nisu nikada lovili, govori i lovac koji vabi srndaće. On ovaj osećaj opisuje doslovce ovako: “Već sutradan pokušao sam da ga imitiram i srndać je bukvalno dotrčao na petnaestak metara pred mene tražeći sagnute glave po zemlji karakterističan miris koje ženke luče iz žlezda na zadnjim nogama u vreme parenja.
To je uvek neverovatan osećaj. Raspali te tada lovačka groznica, pa ne znaš gde si. Sve ti se okrene…”
Da li se tu radi o ljubavi prema prirodi I životinjama koja je tako velika da se sva čula uzbude?
Stevan Živkov Andričin
