Ekologija je nauka iza koje skrivene stoje večne istine i mudrost koja vapi za tim da se život na Zemlji uskladi sa univerzalnim, večnim Kozmičkim zakonima.
Nekada davno ljudi su živjeli u skladu sa Prirodom. Bolje rečeno, bili su svesni činjenice da pripadaju Prirodi, da jesu Priroda. Ona je bila poštovana i obožavana, a ljudi svesni jedinstvenih sila koje teku kroz sve stvoreno. Znali su za Zakone koji upravljaju ljudima, Zemljom i Kosmosom, koje mi danas zovemo mudrošću. Čovekovo "ja" nije bilo drugo ime za sebičnost, jer nije postojala odvojenost. Upitamo li se kakva je današnja stvarnost čovečanstva i pogledamo li oko sebe, gde i kako živimo, šta radimo i kako utičemo na svoju okolinu, ne možemo biti zadovoljni. Uništavanje šuma se ne zaustavlja, zemlja, vazduh i voda bezočno se zagađuju.
Ali, u sklopu polaganog i postepenog napretka svesti čovečanstva kao celine, neke ideje su već postale univerzalno prihvaćene. Jedna od njih je važnost očuvanja životne okoline, zaštita prirode. I dok će se većina složiti s tim da je to važno, ostaje mnogo pitanja i nedoumica kako to postići: prisilom zakona, vaspitanjem, čekanjem da nam dogori do prstiju?
Zagađenje je izraz naših misli
Meni je jasno kako se to postiže: neophodna je promena ljudske svijesti, njeno uzdizanje, širenje i pročišćenje. To će stvoriti potrebu za čistoćom prirode. I tako dolazimo do ekologije. Ekologija je nauka iza koje skrivene stoje večne istine i mudrost koja vapi za tim da se život na Zemlji uskladi sa univerzalnim, večnim Kosmičkim zakonima.
Uzmimo npr. neko savremeno naselje ili tipični grad u cjelini. Svugde gdje pogledamo vidimo smeće i prljavštinu. Ljudske misli su opredmećene u toj okolini: loše i crne misli opredmećene su u sumornoj i prljavoj okolini zgrada, mentalni otpad koji ljudi vuku sa sobom projektuje se u smeće koje viđamo oko sebe. Ne shvatamo da kakva je okolina naših kuća i zgrada u kojima živimo, urednost i čistoća, takvo je i stanje naših života, našeg uma i našeg bića. Prljava ulica je isto što i hodnik našeg stana, naša dnevna soba je trg našeg grada. Iza svega stoji Svest, pojedinačna, grupna, kolektivna...
Deo duhovnog preporoda
Čoveku je neophodan „novi“ kvalitet svesti, a ono što nazivamo ekološkom svešću, ekološkim preporodom, samo je deo više istine koju nazivamo duhovnim preporodom.
Prihvatanjem ove istine ekologija postaje uvod u jedan širi pogled na svet i otkriva nam veći deo celine za čije sagledavanje treba više iskrenosti. Ono što je juče bilo samo „JA“, odvojeno od svega i otuđeno, postaje „ti i ja“ (odnos uočavanja i prihvatanja drugog), a zatim „Mi“ (zajedništvo i briga za sve) i na kraju „sve je ja“. Svejedno da li sam ja u pitanju ili svet, sve dotiče mene i ja dotičem sve. Jedinstvo je konačni cilj, završnica, svršetak i novi početak istovremeno. Ekologija kao nauka je samo još jedan prozor u to JEDNO.
Evo nekih od tih osnovnih večnih istina na kojima počiva ekologija:
- Zemlja je živo biće. Čovek je njen najsvesniji stanovnik.
- Sve je povezano i u međusobnom uticaju. Postoji samo jedna stvarnost.
Mikrokosmos (čovek) je odraz Makrokosmosa (prirode, zemlje i kosmosa) i obratno. Oni su jedno.
- Unutrašnji svet je izvor spoljašnjeg.
Potreba za čistotom
Stanje potrebe za čistoćom i očuvanjem prirodne okoline može se začeti samo u umu onog ko se u svom vlastitom duhovnom životu okreće i teži čistoći duše i tela. Stanje prihvatanja i mirenja sa postojećom situacijom nečistoće u okolini adekvatno je trenutnom unutrašnjem stanju te osobe, grupe, nacije ili čovečanstva u celini. Ali, ako težimo čistoći u svom životu, iznutra, ta svetlost i čistoća preliće se i u spoljаšnji svet. Samo tako ćemo imati čistoću u stanu, zgradi, gradu, državi i svetu.
Autor Dragan Pucar, profesor pedagogije i psihologije
Zdrav život
