Život ovde više ne stanuje: Deliblatska peščara posle požara (Foto ŠG„Banat”)
Kovin – Nevolja nikad ne stiže sama. Posle nezapamćene suše, Deliblatsku peščaru, najveću oazu stepske, šumske i močvarne vegetacije u ovom delu Evrope, pogodio je i požar. Četvrti po veličini u poslednje četiri decenije – objašnjava za „Politiku” Aleksandar Obradović, direktor Šumskog gazdinstva „Banat” koje čuva i koristi ovaj specijalni prirodni rezervat.Požar je zahvatio više od 600 hektara pod četinarima i niskim rastinjem. Šuma je izgorela na 350 hektara, a ostalo je tzv. opožarena površina. Uz napomenu da će krajem ove nedelje biti poznati potpuniji podaci o šteti, naš sagovornik navodi da se u ovom trenutku može reći da gazdinstvo čeka mukotrpno i dugo obnavljanje spaljene šume.
Vatra je buknula na prostoru koji je u evropskim, pa i svetskim okvirima poznat kao stanište endemskih biljnih vrsta, koje uspevaju samo ovde. Na udaru je bilo i lovište „Dragićev hat”, carstvo trofejne divljači – jelena, divljih svinja i srndaća. Obradović ističe da je vatra zahvatila 150, od ukupno 1.800 hektara zatvorenog dela lovišta, tako da su životinje imale dovoljno prostora da umaknu od plamena. U svakom slučaju, kapije su bile otvorene, pa su se pomenute zverke razbežale po šumi.
U „Banatu” naglašavaju da se može reći da je Deliblatska peščara – banatski Zlatibor. Prava fabrika kiseonika. Ovo je utoliko važnije kad se zna da je ovaj deo Vojvodine najsiromašniji šumama, a šume na ovom prostoru čine 12 odsto šuma u pokrajini. Požari se u peščari, po pravilu, javljaju danju. Ovaj poslednji dogodio se noću. Došao je iz pravca vikend-naselja, i sistemi za video-nadzor nisu mogli da ga detektuju, zbog mraka. To što je stigao iz naseobine razlog je više da se posumnja da je i ovog puta vatrenu stihiju potpalio – čovek.
Požari u Deliblatskoj peščari su redovna pojava. Što bi rekli – pravilo, a ne izuzetak. Na osnovu pisanih dokumenata iz 18. i 19. veka, vatra je presudno uticala na stanje ovdašnje flore i faune. Zajedno sa ostalim činiocima, kao što su prekomerna seča i pašarenje, vatrena stihija je pripomogla stvaranju „evropske sahare”.
Najveći šumski požari dogodili su se ovde u martu 1973, krajem avgusta 1990. i u istom mesecu šest godina kasnije. Taj treći bio je najveći u istoriji rezervata, kako po površini obuhvata, tako i po pričinjenoj šteti. Tad je izgorelo blizu 1.600 hektara četinara i skoro 700 hektara lišćara. Šuma je stradala na skoro 4.000, od oko 35.000 hektara, koliko ima jedan od najvećih biodiverziteta na Starom kontinentu.
U ŠG „Banat” već su počeli sa sanacijom opožarenih površina. Do 2005. borove šume uspele su da se povrate gotovo na celoj površini, a lišćari se teško oporavljaju. Posle sanacije i pošumljavanja krajem prošlog veka, novosadsko odeljenje Zavoda za zaštitu prirode, zajedno sa ovim gazdinstvom, uradilo je studiju kojom je uspostavljen trostepeni sistem zaštite Deliblatske peščare.
Požarišta bora, u prvom i drugom stepenu zaštite, nisu određena za pošumljavanje, već su prepuštena prirodnom procesu obrastanja, kako stručnjaci kažu, travnim zajednicama. Inače, od 1996. pa do pre dve godine veštački je podignuto blizu 450 hektara šuma. Šumari vele da ih je katastrofalni požar 1996. godine tako finansijski iscrpio da se gazdinstvo do danas nije oporavilo. Sad su pretrpeli novi udarac.
Slobodan Dukić
[objavljeno: 31.07.2007.]
