Cirkusi

Jeste li ikad razmišljali šta se krije iza hiljade svetala velikog cirkusa koji je poslednji gostovao u vašem gradu i oduševio vas nastupima lavova, tigrova, žirafa, slonova, majmuna? Jeste li se zapitali na koji način te iste cirkuske zvezde prevaljuju hiljade kilometara da bi izmamile vaše osmehe i aplauze, i kako se prema njima odnose dreseri i hranitelji?

Da li ste se ikad zapitali kako je moguće "naučiti" divljeg lava ili tigra, naviklog na slobodu džungle, da sedi na stolici mirno kao bubica i da po zapovedi skače kroz gorući obruč? (Uz to, životinje ne mogu kontrolisati vatru i zasigurno je se boje neuporedivo više nego mi). Ili, kako se postiže da medvedi balansiraju hodajući po žici visoko iznad tla? Ili, da konji hodaju na stražnjim nogama? Ukratko, kako se primorava životinje da izvode radnje sasvim neprirodne za njih, za koje one nikada neće razumeti zbog čega bi ih trebale izvoditi? Kako objasniti divljoj životinji koja ne razume naš jezik da se od nje traži da sedne mirno na stolicu oponašajući čoveka?

Onima koji su upoznali svet cirkuskih životinja iznutra, u ogromnoj većini slučajeva odgovor je: terorom, strahovitim torturama i mučenjima.

Životinje u cirkusu pate, njihov život je jadan. Život pun mučnih agresivnih dresura, napornih putovanja u uskim kavezima, napornih predstava koje one ne žele niti zaslužuju, od grada do grada, pa opet u kavez, dok ne podivljaju ili obole. A sve to da bi se mi zabavili, da bi se nasmejali njihovoj patnji.

Ne zaboravite! Životinje u cirkusu nisu dragovoljno. Cirkusi mogu biti jednako zabavni i bez patnji životinja.

"Užasnut onim što se zbiva u pozadini blještavih predstava s dresiranim životinjama." Jack London napisao je knjigu Michael, brat Jerryjev u kojoj razotkriva sve okrutnosti i užas dresiranja životinja. U predgovoru knjige London kaže:

"Vrlo rano u svom životu, možda zbog nezasite radoznalosti, koja mi beše urođena, počeo sam mrzeti predstave s dresiranim životinjama. Moja radoznalost mi je pokvarila tu vrstu zabave, jer me je mamila, da provirim iza kulisa, ne bih li saznao, kako se izvodi predstava. A ono, što sam otkrio iza toga plemenitog prikazivanja i te blistave priredbe, nije bilo lepo. Beše to okrutna realnost, tako užasna, da sam siguran, da nema normalnog čeljadeta, koje bi ikada moglo uživati u tome, da gleda ma koju predstavu dresiranih životinja, kad bi to znalo.

"Nisam ja nežan ni osetljiv... napominjem, da sam zaista prošao kroz surovu školu života i video više nečovečnosti i okrutnosti negoli ikoji prosečan čovek, počevši od kaštela i zatvora, razbojničke jazbine i pustinje, stratišta i kužne bolnice pa do bojnog polja i vojne bolnice. Vidio sam strahovita umiranja i sakaćenja. Gledao sam kako vešaju ludake, jer, budući ludi, nisu mogli platiti advokate. Vidio sam obrhvano srce i snagu snažnih ljudi, a vidio sam i druge ljude, koje je zlostavljanje nateralo u večno i divlje ludilo. Prisustvovao sam umiranju starih i mladih, pa čak i dece, koja su umirala od gladi. Gledao sam kako mlate ljude i žene bičevima, toljagama i šakama, vidio sam bičeve od nosorogove kože kako se ovijaju oko nagih telesa crnih dečaka tako žestoko, da je svaki udarac gulio kožu, koliko god je unaokolo zahvatio. A ipak, dopustite, da na kraju dodam: nisam nikada bio tako prestrašen i užasnut pred ljudskom okrutnošću, kao što bejah prestrašen i užasnut sedeći među sretnim, nasmejanim i oduševljenim gledaocima, kad su na pozornici izvodili tačke s dresiranim životinjama.

"Ko ima dobar želudac i tvrdu glavu, može podneti mnoge nesvijesne i nepromišljene okrutnosti i mučenja sveta, koja se počine u naglosti i gluposti. Ja imam takav želudac i takvu glavu. Ali hladnokrvna, svesna promišljena okrutnost i mučenje, koje se očigledno skriva iza devedeset i devet od sto predstava sa dresiranim životinjama, smućuje mi mozak i steže grlo. Okrutnost kao lepa umetnost došla je do naljepšeg procvata u svetu dresiranih životinja."