Izvor: e-Novine
Đilasovski humano rešavanje problema
Građanke i građani Beograda okupljeni oko udruženja Evropska inicijativa 17, još jednom su digli svoj glas protiv, kako kažu, velikih šinterskih akcija i odvođenja pasa "u megalomanske logore" i diskriminacije ljudi koji brinu o napuštenim životinjama. Saopštenje udruženja prenosimo u celini:
Ne pamtimo da se ovakva sila ikada obrušila na sve nas koji volimo pse! Nikada nismo u ovoj sredini bili ravnopravni: diskriminisani smo, a psi satanizovani. No, uprkos takvom stanju, sve dosadašnje gradske garniture su se trudile da vode, koliko toliko, uravnoteženu politiku, nisu poštovale pse, ali su zato cenile naš trud i žrtvu za njih, a to je bilo dovoljno da brojni psi dožive duboku starost na ulicama Beograda i provedu lep i srećan život, iako nijedan zakon nije štitio ni nas, ni njih...
Danas, odvode te iste stare pse, iako imamo zakone koji nas štite! Doživeli smo da budemo pregaženi, kao da ni ne postojimo i nismo ljudi, poniženi i suočeni sa nasiljem za koje nismo verovali ni da postoji! Grad je dao nalog da se neselektivno – svaki pas koga šinteri vide – hvata i odvodi u nepovrat jer ih vode u megalomanske logore koje su brzinom svetlosti sagradili, kao da se radi o najvišem stepenu opasnosti po državu! Ne možemo, a da se ne zapitamo o čemu se, zapravo, tu radi?
Beograd nije običan grad po ovom pitanju jer punih deset godina ima sistem „uhvati-steriliši i pusti“ (CNR), koji je i te kako zaživeo jer se razvio veliki pokret brige o psima kod brojnih sugrađana koji svojim sredstvima brinu o njima. Ljubav se rodila obostrano, navika i ti psi su postali veliki mezimci brojnih porodica i dece. Ali nam neko ne da ni to malo sreće, jer je naredio cunami, agresivno i baš brutalno se ruši i briše sve ono što je postojalo čitavu deceniju?! Niko nije očekivao ovakav knock down, a kao posle svakog udarca, ljudi koji ih vole su se porazboljevali, dobijali infarkte, deca plaču za njima... ali, uzalud, jer onaj ko treba, ne mari!
Ovo je grom iz vedra neba jer nikada ovako nešto niko nije radio, a niko nije ni očekivao jer se Grad septembra 2011, nakon decenije naše tlapnje i „ilegale“, obavezao usvajanjem Strategije da će zatečeni sistem CNR pravno potvrditi: kako je onda sve prethodno moguće? Gde je tu moral i odgovornost?
Nad Beogradom se nadvila tuga, ali niko ko nije u tome nju ne vidi. Uvedene su dve smene šintera, kupljeno sijaset novih šinterskih vozila, radi se čak i vikendom (?!), ako ne i za Uskrs (?!), zaposleno je na desetine, ako ne i stotine novih radnika, stavljena su rotaciona svetla na šinterski kombi, svuda rampe na ulaze u objekte, uvedeno je obezbeđenje, čak i magnetne kartice: da se nismo zbunili, da li sve ovo ima veza sa psima ili sa nečim drugim?
Svi živimo u strahu da naš pas sledeći put kada budemo izašli tu više neće biti: takav stres je opasan po zdravlje – ko ima pravo da narušava zdravlje sugrađanima?
Jedina „prepreka“ ovakvom mračnom planu su ljudi (staratelji) koji brinu o njima. Ali i to je „rešeno“ jer su jednostrano od strane „Veterine Beograd“ proglašeni za „vlasnike“ tih pasa, te bez trunke griže savesti i morala, naplaćuje im svoje „usluge“: hvatanje psa 5500,00 dinara i 460,00 po danu boravka u njenom objektu?! Tako smo doživeli da šnterska služba, osnovana da ide na teren, naplaćuje građanima 1000,00 za „izlazak“ na teren (?!), ali i 1500,00 za „izgubljeno vreme“, sa čime se sretosmo prvi put!
Ali kao da sve prethodno nije dovoljno, VU VB pokreće prekršajne postupke zbog „napuštanja“ psa protiv ljudi koji su brinuli o uličnima?! Kraj nije ni blizu jer kazna je do 50.000,00 dinara! Pri svemu tome, VU VB kupi naše pse, ali ih sama izbacuje po obodima Beograda! Da ih seljaci motkama dotuku ako ih ne otruju: zar je to humano?
Ovo je pogrom bez presedana u istoriji Beograda, ali još je strašnije što sami čelnici Grada napisaše i usmeno potvrdiše da sve to ne služi ničemu?! Naime, kažu da azili nisu rešenje, kao što i nisu, pa zašto onda to rade? Kažu da će na mesta tih dobrih i sterilisanih pasa, ubrzo doći novi i to je tačno, pa zašto to onda rade? Kažu i zapisaše da je koncept megalomanskih azila za hiljade pasa neodrživ, ne samo ekonomski, već i zdravstveno (jer psi oboljevaju u takvim uslovima), te da se neminovno završavaju eutanazijom svih pasa, što je takođe tačno: pa zašto onda to rade?
Koliko košta poreske obveznike Beograda ova megalomanija od pet izgrađenih azila (još najavljuju nove?!) do enormne, nikad viđene ni u svetu, šinterske mašinerije? Zašto se toliki novac troši za nešto za šta se unapred zna, čak i kaže, da je propala investicija? Da li je to normalno? Svakako nije!
Sve prethodno je na granici zakonitosti jer Beograd nije doneo ni Program za kontrolu i smanjenje populacije pasa, što je bio dužan jer je to zakonska obaveza po članu 54. Zakona o dobrobiti. „Odluka“ o sklanjanju svih pasa je USMENA jer nam je to potvrđeno odgovorom koji smo dobili. Azili su napravljeni i psi u njih natrpani pre nego je donet novi Pravilnik o prihvatilištima. Zaposleni su ljudi koji nisu prošli obuku iz dobrobiti, a to je zakonska obaveza za sve koji rade sa životinjama, itd. Od sijaset članova Zakona, izvukoše par koji im služe za ovakav monstruzni naum, a sve druge krše! Ali to ih ne sprečava da se pozivaju na Zakon i da svima nama „uvode red“?! Na pudlicama treniraju strogoću?! Da li je to taj „red“?
Brutalnošću i nasiljem odiše svaki njihov korak, a onda mi budemo optuženi da je Protest politički obojen?! Ako neko u sred izborne kampanje sprovodi ovakav teror i diktaturu, a neko se pobuni, onda je to „politički“?! Nikom ne polažu računa ni za šta, mediji se „ne mešaju“, znamo i zašto, a mi se pitamo da li mi postojimo radi njih, ili bi trebalo oni nama da služe?
O transparentnosti ne može biti govora, vaninstitucionalno odlučivanje je način upravljanja, a nikome njihove namere i planovi nisu poznati?! Preostaje nam samo da se pitamo da li su uošte čuli ua EU i znaju li oni šta je to? Kažu da su odšete za ujede veliko opterećenje za budžet, nismo sigurni, no da li je moguće da sve ovo što rade manje košta?
Da zaključimo, od 1.6.2011. do 26.12.2011. 265 pasa je uginulo u njihovim objektima, a tu cifru svakako treba uvećati, bez da ih je iko ubio. Svega 211 pasa je 2011. boravilo u Ovči po rešenju za ozledu, što je objektivno zanemarljivo. Ovo je zločin prema psima i njihova likvidacija, ali i prema nesrećnim ljudima, ničim izazvan, bez svrhe i cilja, te bi zaista trebalo da objasne javnosti o čemu se radi u stvari?
Dotle, gledaćemo agresivne TV priloge o „efikasnoj“ i „humanoj“ politici Grada koja „rešava“ problem pasa! Nema ni „h“ od humanosti, ni prema ljudima, a kamoli prema psima.
*************************
Iz Udruženja za zaštitu životinja i životne sredine "Ljudi za životinje" stiglo je objašnjenje situacije i problema u kome su se našli staratelji pasa sa beogradskih ulica:
Kako su beogradski staratelji postali vlasnici pasa
Psi ne mogu da budu vakcinisani protiv besnila ukoliko se trajno ne obeleže mikročipom. Prilikom čipovanja, podaci o vlasniku unose se u Centralnu bazu podataka Vet Up koja je u nadležnosti Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede.
Ranijih godina, staratelji uličnih pasa koji su pse sterilisali u privatnim veterinarskim ambulantama, ukoliko su želeli da ih vakcinišu protiv besnila, bez mnogo razmišljanja su ih registrovali na svoje ime i vraćali na ulicu.
Kada je započela besplatna sterilizacija napuštenih pasa na Fakultetu veterinarske medicine, krajem 2009. i početkom 2010. godine, pojedinci zaposleni na Fakultetu su mimo dogovora sa Gradom registrovali pse na staratelje koji su ih dovodili na sterilizaciju. Nakon mnogo intervencija, registrovanje pasa na staratelje je prestalo, ali oko 200 ljudi su sticajem okolnosti postali vlasnici pasa koje su potom vratili na ulicu.
Nepoznavanje propisa iz oblasti veterinarstva, nepromišljenost i naivnost doprineli su da staratelji postaju vlasnici pasa i da budu ubeđeni da postoji zakonska mogućnost da budu tretirani kao staratelji. Tome su doprineli i pojedini veterinari i ljudi iz zaštite životinja koji su širili pogrešnu informaciju da postoji legalan status staratelja.
Vlasničkim psima nije dozvoljeno da žive na ulici. Svi neodgovorni vlasnici koji puštaju pse da šetaju sami moraju da plate kad im radnici zoohigijene pronađu psa na ulici i odvedu ga u prihvatilište. Staratelji koji su vlasnici pasa koje drže na ulici tu ne mogu da budu izuzetak. Veterinarska ustanova „Veterina Beograd“ ima svoj cenovnik kao bilo koje drugo preduzeće. Kad radnici zoohigijene pronađu vlasničkog psa na ulici, Ustanova naplaćuje hvatanje, prevoz i vreme provedeno na terenu, a ukupan iznos je 5500 dinara. Boravak vlasničkog psa u prihvatilištu naplaćuje se 460 dinara dnevno.
Kada je u avgustu 2011. godine počelo smeštanje napuštenih pasa u novoizgrađena gradska prihvatilišta za napuštene pse, pojedini staratelji su želeli da vrate pse na staništa na kojima su dotad živeli, pa su pse koji su dotad imali status nevlasničkih pasa u narednim mesecima usvajali. Prilikom usvajanja potpisivali su ugovor sa Ustanovom koji ih obavezuje na odgovorno vlasništvo. Oni su na taj način dobrovoljno postajali registrovani zakonski vlasnici pasa. Neki od njih vratili su sada svoje vlasničke pse na ulicu. Kad radnici zoohigijene uhvate vlasničkog psa na ulici, bez obzira što o tom psu brigu vodi osoba koja pomaže napuštenim životinjama, Ustanova ga tretira kao vlasničkog psa, i to napuštenog.
Prilog:
Ugovor o trajnom usvajanju VU “Veterina Beograd”
http://www.veterinabeograd.rs/files/File/O_NAMA/ZAKONSKA_REGULATIVA/Ugovor%20o%20trajnom%20usvajanj.pdf
Udruženje za zaštitu životinja i životne sredine "Ljudi za životinje"
www.humansforanimals.co.uk
