Iznemogla, ispali zubi
Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.
Duša ne voli zvuke, ni zvona,
Miš šuška u nekom kutku strogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.
Prva radost - ne vredi nikom,
Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je nijo kožu telca.
Sudbina sina, svakoga sata
Snać je može vrh heljdi u polju,
Vezaće i nju oko vrata
I povešće - da je zakolju.
Žalosno, tužno, u zemlju celi
Zabiće se rogovi tavni ...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni ...
