Želimo li što više saznati o istoriji vegetarijanstva potrebno je posegnuti za najstarijim spisima sveta i to u prvom redu svetim spisima poput Biblije, Kurana, Talmuda, Veda... Vratimo se u razdoblje ranog hrišćastva. Neki tekstovi tvrde da su se rani hrišćani uzdržavali od jedenja mesa na osnovu čistoće i milosrđa.
Na primer, Sveti John Chrysostom (345.-407. n.e.), jedan od najistaknutijih zagovornika hrišćanske književnosti svog vremena, zapisao je : "Mi, hrišćanske vođe, praktikujemo izdržavanje od životinskog mesa da bismo obuzdali svoje telo... neprirodno jedenje mesa je zagađivanje."
Klement od Aleksandrije (160.-240.n.e.), rani crkveni akademik,očito je imao veliki uticaj na Chrysostoma, gotovo 100 godina ranije on je zapisao: "Ali oni koji se privijaju oko punih stolova, hraneći svoje vlastite bolesti, zavedeni su od najaćeg demona, i neću se zacrveneti ako ga nazovem demonom trbuha i najgorim od svih demona. Mnogo je bolje biti sretan nego činiti svoja tela grobljima životinja. Tako je apostol Matej uzimao semenke, orašaste plodove i povrće, bez mesa."Poznavajući istoriju religija uočićemo činjenicu kako su najstarije religije najviše bile utemeljene u vegetarijanstvu i milosrđu. To je vidljivo i danas. Tako su danas najčvršći i najdosledniji vegetarijanci u Hindu-vaišnavskoj tradiciji, zatim u Judaizmu, te slabije u Hrišćanstvu i Islamu.
U drevnom vedskom spisu (starom više od 5000 godina): Bhagavat-giti piše: "Mi smo ono što jedemo." Ta izreka, te brojne druge zapisane u svetim spisima, uticale su na mnoge misaone ljude današnjice, kao i na velike mislioce u prošlosti, poput Leonarda da Vinčija, Mahatmu Gandija, Henrija Torea, Pitagoru, Voltera, Sokrata, Ričarda Vagnera, Šelija, Lorda Bajrona, Alberta Švajcera, Benđamina Franklina, Plutarha, Henrija Rozea itd.
Etički razlozi oduvek su privlačili svetske velikane kako bi prihvatili vegetarijansku ishranu. Pitagora, poznat po svom doprinosu geometriji i matematici, je rekao: "O braćo moja, ne prljajte svoja tela grešnom hranom! Imamo žitarice, imamo jabuke koje svojom težinom savijaju grane i grožđe koje se njiše na čokotima. Tu su i slatke sočne travke,te povrće koje se može skuvati i omekšati nad vatrom, a nisu nam uskraćeni ni mleko ni med što miriše na majčinu dušicu. Zemlja nas obilno snabdeva sa svojim bogatstvom, svojom nedužnom hranom i nudi nam gozbe koje ne uključuju krvoproliće ili klanje. Samo životinje zadovoljavaju svoju glad za mesom, pa čak ni sve među njima, konji, goveda i ovce žive hraneću se travom."
U jednom eseju čiji je naslov "O jedenju mesa", rimski pisac Plutarh piše: "Možete li se zapitati koji je razlog naveo Pitagoru da odbaci meso? Što se mene tiče, ja bih radije voleo znati u kojim je neočekivanim okolnostima i u kojem stanju uma prvi čovek stavio svoje usne na meso i krv mrtvog stvorenja, izneo na stol mrtva, ustajala tela i usudio se nazvati hranom delove tela koji su do malopre pušati glasove i krikove, kretali se i živeli? Kako su mu oči mogle podneti taj prizor klanja, pri čemu se režu grkljani, dere koža i
i čereće udovi? Kako mu je nos mogao otrpeti taj smard?Kako se dogodilo da mu sva prljavština te materije nije odvratila čulo ukusa koje je došlo u dodir sa tuđim ranama i koje je sisalo sokove i sukrvicu iz smrtnih rana? Svakako da lavovi i vukovi nisu ti koje jedemo iz samoodbrane; naprotiv, mi ignorišemo takve životinje i koljemo bezopasna, krotka, stvorenja lišena kandži ili zuba koji bi nas mogli ozlediti. Da bismo dobili to malo mesa mi im uskraćujemo sunce, svetlost i život na koji imaju pravo po svom rođenju i postojanju." Potom je mesojedima uputio sledeći izazov: "Ako tvrdite da ste prirodno određeni za takvu vrstu ishrane, onda prvo sami ubijte ono što želite jesti. Međutim, to učinite jednom, bez sopstvenih pomagala, bez pomoći mesarske sekirice, toljage ili bilo kakve sekire."
Ruski pisac Lav Nikolajević Tolstoj postao je vegetarijanac 1885.godine. Napuštajući lov iz zabave, zagovarao je "vegetarijanski pacifizam" i protivio se ubijanju čak i najsićušnijih živih bića kao što su mravi.
Veliki renesansni slikar, pronalazač, skulptor i pesnik Leonardo da Vinči izložio je u kratkim crtama etički pristup vegetarijansrtva. Napisao je: "Onaj ko ne ceni život nije ga ni zaslužio." Tela mesoždera bila su za njega "mesta sahrana", groblja za životinje koja su jeli. Jadikovao je: "Beskrajnom broju ovih životinja će biti oduzeta mala deca, ne bi li bila rasporena i na varvarski način ubijena."
Francuski filozof Žan Žak Ruso takođe je bio zagovornik prirodnog načina života. Primetio je da su životinje koje jedu meso uglavnom mnogo okrutnije i agresivnije od onih koje se hrane biljnom hranom. Stoga je logički došao do zaključka da će vegetarijanska ishrana učiniti čoveka milosrdnijim.
U "Bogatstvu naroda" ekonomista Adam Smit službeno iznosi prednosti vegetarijanske ishrane: "Sa razlogom se mogu izneti sumnje da je meso potrebno za život u bilo kojem kraju. Žitarice i povrće uz pomoć mleka, sira i putera ili ulja gde se puter ne može dobiti, pružaju najbogatiju, najblagotvorniju, najhranjiviju i najkrepkiju ishranu. Norme pristojnog ponašanja nigde ne zahtevaju da bilo koji čovek mora jesti meso."
Sličnim razmišljanjima rukovodio se i Bendžamin Franklin koji je postao vegetarijanac u šesnaestoj godini života. Franklin jer primetio veći napredak , usled mnogo bistrije glave i bržeg shvaćanja.
Pesnik Šeli bio je zakleti vegetarijanac. U svom eseju "Odbrana prirodne ishrane" otvoreno o tome piše.
Nadalje, ruski pisav Lav Nikolajević Tolstoj postao je vegetarijanac 1885. godine. Napuštajući lov iz zabave, zagovarao je "vegetarijanski pacifizam" i protivio se ubijanju čak i najsićušnijih živih bića kao što su mravi. Time što ubija, verovao je Tolstoj, "čovek u sebi naprosto guši najveću duhovnu spososbnost –saosećanje i sažaljenje prema njemu sličnim živim bićima – te vršeći nasilje nad svojim sopstvenim osećajima, postaje okrutan."
Kompozitor Rihard Vagner verovao je da je celi život sveta stvar. Na vegetarijanstvo je gledao kao na "prirodnu ishranu" koja može spasiti čovečanstvo od nasilničkih tendencija, te nam može pomoći vratiti se u "davno izgubljen Raj."
Henri Devid Torou bio je vegetarijanac. U ''Waldenu'' je, uz ostalo, napisao: "Nije li poniženje da je čovek mesožder?''
