Intervju: dr. Melanie Joy, autorka knjige Zašto volimo pse, jedemo svinje i nosimo krave: Uvod u karnizam
Razgovarala: Marina Kelava
Karnizam je nevidljiva, ali i nasilna ideologija koja kao takva mora da koristi određene društvene odbrambene mehanizme kako bi navela humane ljude da učestvuju u nehumanim praksama. Oko ishrane mesom razvijena je tako vrlo opširna mitologija, a svi mitovi mogu da se svrstaju pod 3-N opravdanja – 'normalno', 'naturalno' i 'neophodno'.
Iako je 'bezmesni ponedeljak' ili 'zeleni ponedeljak' međunarodno raširena kampanja, a podržao ju je pre nekoliko godina i na primer Milan Bandić, nedavna epizoda omalovažavanja ministarke zaštite životne sredine i prirode Mirele Holy u većini medija zbog uvođenja bezmesnog ponedeljka u kantinu Ministarstva, pokazala je da je u trendu meso još uvek jedan od nedodirljivih tabua, jednako kao i, na primer, automobil. O proizvodnji mesa, međutim, svakako je neophodno razgovarati zbog ekoloških aspekata kao što su potrošnja energije, potrošnja zemljanih resursa, seče amazonske prašume zbog proizvodnje stočne hrane, pa do zdravstvenih aspekata, uticaja na klimatske promene, ali takođe i patnje koju životinje prolaze u industrijalizovanom uzgoju. Globalni prelazak sa farmskog na masovni industrijski uzgoj nije se dogodio iz želje da se nahrani stanovništvo već zbog profita, upravo ono isto što se nalazi u korenu celokupne ekološke, ekonomske i energetske krize sa kojom smo suočeni. Otkud onda toliki otpor prema bilo kakvom preispitivanju naših prehrambenih navika?
Upravo se tim pitanjem bavi socijalni psiholog Melanie Joy koja je prošle nedelje gostovala u Zagrebu i Osijeku povodom predstavljanja hrvatskog prevoda svoje knjige Zašto volimo pse, jedemo svinje i nosimo krave: Uvod u karnizam u izdanju Dvostruke duge i Prijatelja životinja.
Joy, profesorka sociologije i psihologije na Univerzitetu Massachusetts u Bostonu, odgovor nalazi u sistemu mitova koje smo stvorili oko mesa, a koji naziva karnizmom. 'Karnizam je subideologija specizma, slično kao što je antisemitizam subideologija rasizma. Bez specizma, diskriminacije na temelju vrste, ne bi bilo karnizma', objašnjava Joy sa kojom smo razgovarali za 'H-Alter'.
U knjizi tvrdite da karnistički sistem nalazi glavnu odbranu u nevidljivosti. Zašto mu to toliko dobro uspeva da vegetarijanstvo, na primer, prepoznajemo kao ideologiju, dok sa druge strane jedenje mesa ne?
Tipično prepoznajemo samo one ideologije koje dolaze iz mainstreama, dok dominantne ideologije ostaju nevidljive kao da dominantan način postojanja odražava stvari kakve zaista jesu, a ne sistem verovanja. Dominantne ideologije održavaju se tako da ostaju nevidljive i neproučene. Tako postoje vegani i vegetarijanci, a sa druge strane svi ostali.
Osnova za održanje ovakvog sistema je poricanje. Ako poreknemo postojanje problema, ne moramo ništa učiniti. Kroz poricanje se ostvaruje nevidljivost. Također, karnistička praksa ostaje neimenovana. Ako nešto ne imenujemo, ne moramo o tome razmišljati i ne moramo preispitivati. Neimenovanjem nam ostaje utisak da je jedenje mesa nešto što nam je urođeno, a ne izbor. Karnizam drži žrtve izvan vidokruga i time izvan javne savesti. Većini ljudi bilo bi jako teško da jedu životinje da zaista svedoče istinskom jadu i neizmernoj patnji koju životinje prolaze. Nevidljivost, međutim, nije dovoljna da bi se održao celi sistem, zato postoje i drugi mehanizmi. Ipak, radom aktivista i osećajnih ljudi nevidljivost je poljuljana i sve više ljudi uviđa da je posebno industrijski uzgoj odvratan poduhvat. Sve više ljudi postaje svesnije, pa zato opravdavanja u obliku 3-N preuzimaju nove forme i postaju sve važnija.
3-N odnosi se na ‘normalno’, ‘neophodno’ i ‘naturalno’. Smatrate da jedenje mesa nije ni normalno, ni neophodno ni prirodno?
Karnizam je nevidljiva, ali i nasilna ideologija. Dominantna i nasilna ideologija mora koristiti određene društvene odbrambene mehanizme jer kako bi drugačije humani ljudi učestvovali u nehumanim praksama bez shvatanja šta rade. Jedan od odbrambenih mehanizama koji nasilna ideologija koristi je opravdavanje. Naučimo jesti meso kada prihvatimo da su mitovi o mesu činjenice. Oko toga postoji vrlo opširna mitologija, a svi mitovi potpadaju pod ‘normalno’, ‘naturalno’ i ‘neophodno’. Kroz istoriju su ta opravdanja korišćena i za druge nasilne prakse kao što su ropstvo, dominacija muškaraca ili heteroseksualnosti.
Ono što zovemo ‘normalnim’ su jednostavno uverenja dominantne kulture, u ovom slučaju karnistička norma. Ono što zovemo ‘naturalnim’ je samo kulturna interpretacija istorije. U potrazi za opravdanjem karnizma ne idemo tako daleko do naših predaka koji su se hranili skupljanjem plodova, već samo do onih koji su se počeli hraniti mesom. Gledamo samo toliko daleko u istoriju koliko trebamo da opravdamo sadašnje karnističke prakse. Danas imamo prevladavajuće dokaze da je potpuno nepotrebno jesti meso za naše zdravlje i dobrobit. Dapače, mnogo dokaza govori da je veganska ishrana idealna. Vodeće američko udruženje prehrambenih stručnjaka, Akademija za nutricionizam i ishranu, službeno je objavila stav da je veganska ishrana ne samo dovoljna za ishranu, već služi i lečenju i prevenciji bolesti.
Pre desetak dana hrvatska ministarka zaštite životne sredine i prirode podržala je inicijativu za bezmesni ponedeljak uvođenjem samo vegetarijanskih obroka u kantinu Ministarstva jedan dan u nedelji.
To je sjajno.
Mediji su ovoj benignoj inicijativi posvetili prilično prostora uglavnom omalovažavajući i ismevajući celu inicijativu, ali i samu ministarku. Neki su čak išli toliko daleko da su prozivali ministarku za kršenje ljudskih prava. U knjizi pišete kako su upravo mediji uz političare ključni za blokiranje pristupa potpunim informacijama.
Mediji mogu igrati različite uloge. I nama koji radimo za društvenu promenu omogućuju da prenesemo svoju poruku. Međutim, ova snažna reakcija dubokog otpora na ponedjeljke bez mesa je savršen primer onoga o čemu govorim kada govorim o karnizmu, celi je sistem organizovan oko duboko usađenih nelogičnih odbrana. Opiremo se svemu što izaziva naše karnističke navike i prakse. To je žalosno jer životinje neizmerno pate zbog našeg karnizma, ali patimo i mi. Samo u SAD-u industrija mesa ubije 10 milijardi životinja godišnje, i to bez riba i drugih morskih životinja. Karnizam nam uslovljava da se ponašamo i protiv naših vlastitih interesa i vrednosti. Jedenje životinjskih produkata povezano je sa vodećim bolestima u zapadnom svetu danas. Takođe, da bismo jeli telo drugog osećajnog bića moramo da blokiramo našu svest i empatiju. Većina ljudi ne želi da životinje pate. Živimo sa tim nekonzistentnim osećajima i stavovima prema životinjama. Poučavam ovo pitanje već dvadeset godina i nisam se nikada susrela s osobom kojoj se lice ne zgrči kada vidi slike životinje u patnji. Suštinskim vrednostima većine ljudi protivi se učestvovati u praksi koja intenzivno i nepotrebno omogućava patnju drugih bića. Kada podržavamo industrije koje izrabljuju životinje na taj način, moramo se logično i emocionalno isključiti od istine tog iskustva.
Jeremy Rifkin piše da će ‘empatijska evolucija verovatno odlučiti našu sudbinu kao vrste’. Vi takođe izdvajate empatiju kao ključnu.
Svakako. Selektivna empatija je problematična, naravno. Isti psihološki mehanizmi, isti mentalitet opresije, isti mentalitet koji nam omogućava nasilje prema neljudskim bićima omogućava nam da sprovodimo nasilje prema ljudskim bićima. Taj mentalitet dominacije i podvrgavanja, privilegije i opresije, dovodi do osećaja da nam je data potpuna kontrola nad životom i smrću onih sa manje moći samo zato što to možemo. Opravdavamo nasilje jer su oni 'samo divljaci' ili 'samo životinje'. Ako ne uviđamo da se iste niti opravdanja protežu kroz sve ideologije, to utiče na to kako se odnosimo prema svim drugima. Potrebna nam je prava transformacija svesti koja će uticati na način kako se odnosimo prema svima, i ljudima, i neljudima.
Osim količine patnje, većina ljudi nije svesna ni da industrijski uzgoj životinja na više negativnih načina utiče na životnu sredinu, na primer doprinosi problemu klimatskih promena.
Masovni uzgoj životinja samo u SAD-u vredi 125 milijardi dolara. Očigledno su tu vrlo jaki ekonomski interesi u igri. Isti mentalitet koji hrani ponašanja koja su dovela do ekološke krize doveo je i do krize životinja i nas samih kao učesnika u ovom sistemu. Kada smo rođeni u sistemu tako ukorenjenom kao što je karnizam, neizbežno upijamo logiku tog sistema kao svoju. Naučimo da gledamo na svet kroz prizmu karnizma i postajemo vrlo otporni prihvatanju informacija koje dovode u pitanje naš izbor. Nismo čak ni svesni da je to izbor. Međutim, kroz svoj rad uočavam da se već događa prava promena svesti.
Stočarska industrija uzročnik je čestog zagađenja vode. Zbog pašnjaka za stoku posečeni su znatni delovi Amazona, a i u drugim delovima sveta staništa divljih životinja nestaju zbog pašnjaka. U mojoj zemlji, SAD-u, stočarska industrija uzrokuje 55 posto erozija, a 37 posto pesticida i 50 posto antibiotika koji se koriste u ovoj državi koristi upravo stočarska industrija. 60 do 70 posto svetskog ulova ribe odlazi na ishranu stoke. Uticaj metana koji proizvede stoka i njihovo gnojivo na globalno zagrevanje jednak je uticaju 33 miliona automobila. Gasovi sa efektom Staklene bašte nastali uzgojem stoke čine 37 posto ukupnog metana, 65 posto nitro-oksida i 64 posto amonijaka u atmosferi. I Ujedinjene nacije su upozorile da se stočarskom industrijom hitno treba pozabaviti.
Neki pisci smatraju da je u redu jesti meso ako nije industrijski proizvedeno, jer životinje ne pate toliko. Vi to nazivate 'ekokarnizmom'?
Cela nova ideologija konstruiše se oko te ideje da je prirodno jesti meso. Ako ne iskoračimo iz karnističke kutije teško je uvideti da je to samo još jedno karnističko opravdavanje. Oni isti ljudi koji pišu da je jedenje mesa prirodno dok životinje ne pate previše, verovatno ne bi napisali da je u redu ubiti zlatnog retrivera zato što su mu noge ukusne. Selektivno primenjujemo opravdavanja na određene životinje. Međutim, ubijanje, ubijanje nekoga ko želi da ostane živ, bez obzira kako se radi, je uvek prljav posao.
Šta odgovorite ljudima koji kažu da biljke takođe pate?
Ljudi koji o tome govore često nisu zabrinuti zbog toga što biljke pate već koriste to kao distrakciju od činjenice da zasigurno znamo da životinje pate. Ako ljudi veruju da biljke pate, onda imaju i moralnu obavezu da ih jedu direktno jer jedenje biljaka direktno ubija mnogo manje biljaka nego ako ih jedemo kroz neljudske životinje kojima za ishranu treba veći broj biljaka.
Redovno održavate i radionice za aktiviste, dve ste održali i u Hrvatskoj u subotu, u Zagrebu i u Osijeku. Šta poručujete aktivistima na tim radionicama?
Bez svesnosti nema slobodnog izbora. U dominantno karnističkom društvu veganima i vegetarijancima nije lako. Manjinska smo grupa i suočavamo se sa ogromnim otporom. Bitno je prepoznati da jedenje životinja nije pitanje vlastite etike, već pitanje društvene pravde. Umesto da na one koji jedu meso gledamo kao na zle ljude, moramo da ih prepoznamo kao pojedince koji su socijalizovani u sistem jednako kao što smo i mi sami bili. Vrlo malo vegetarijanaca i vegana odgojeni su kao takvi. Bitno je setiti se vlastitog karnizma i kultivisati saosećanje prema ljudima koji još nisu učinili iste izbore kao mi. Do njih možemo dopreti tako da hranimo njihovo postojeće saosećanje, a ne da sebi postavljamo za cilj da menjamo nečija ponašanja. Kroz deljenje našeg iskustva, možemo da podižemo svest, ne samo o životinjama već i o karnizmu, sistemu koji omogućava masovni uzgoj životinja. Više informacija o mom radu može se saznati na web stranicama www.carnism.org i www.melaniejoy.org.
Objavljeno 19.3.2012. na portalu h-alter.org.
