Prava životinja

Saslušavanje dokaza današnjeg prepodneva dalo je potresnu sliku o brutalnom postupanju ljudi prema životinjama. Grozote u štalama za masovno držanje životinja, mučenje pri transportu životinja i varvarstvo u klanicama, izgledaju kao ružan san. Društvo koje tako postupa prema životinjama, kako smo to u poslednjim satima videli i čuli, samo sebi sudi. Ko sležući ramenima kaže: "Pa to su samo životinje!", i nakon toga u restoranu za gurmane poruči kljukanu jetru, mora dopustiti da ga pitaju da li mu je srce još na pravom mestu? Tako i narod koji stotine hiljada zdravih životinja iz čisto ekonomskih razloga spali ili kao male piliće samelje u kašu i preradi u otpad, mora dopustiti da ga pitaju, da li on sebe još uopšte ubraja u kulturne narode? Takva pitanja se retko postavljaju na takozvanom hrišćanskom zapadu, koji je o svojoj etici toliko toga uobrazio. To je posledica tradicije tog kulturnog kruga, čiji crkveni nosioci mišljenja deklarišu životinje samo kao sredstvo za krunu stvaralaštva - čoveka. Utoliko je važnije da preko Tribunala, kao što je ovaj, javnost bude probuđena i da postane svesna zločina čovečanstva prema svetu životinja. Dozvolite da u tom smislu rezultate dokaza današnjeg prepodneva još jednom sažeto izložim. Bilo je dokazano da kako držanje, tako i transport i klanje korisnih životinja u okviru Evropske Zajednice, predstavlja strahovito mučenje za životinje. Postojeći propisi za zaštitu životinja nisu dovoljni da bi izdejstvovali držanje životinja shodno vrsti. Dalje, važeći propis za zaštitu životinja nije ispunjen, ili zbog nedostatka osoblja, ili zbog ravnodušnosti, ili zbog popustljivosti u odnosu na Lobi (društvo) proizvođača životinja. Grozota metoda za klanje se zbog kravljeg ludila još povećala. Metode omamljivanja funkcionišu još lošije nego ranije; još više životinja se kolje, vadi im se iznutrica i komadaju se pri punoj svesti. Pored toga, ritualno klanje je ponovo u porastu.

Nadalje se pokazalo, da evropska poljoprivreda predstavlja sistem, u kojem zaštita životinja nije ozbiljno uzeta u obzir. Životinje su glavni produkt tog privrednog sistema u kome su roba, koju treba proizvesti u što većem obimu po što nižim cenama, bez obzira na njihovu patnju, bez obzira na zdravstvene posledice za potrošače, koje nastaju korišćenjem antibiotika i lekova kod masovnog držanja životinja, i bez obzira na posledice za okolinu. Zakon o zaštiti životinja nije sadržan kao nezavisan cilj u ugovoru EZ, zato što sve države članice stoje na otprilike istom niskom nivou u odnosu na postupanje prema životinjama, kako nikom ne bi nastale štete od konkurencije. Važno je da ide serijska proizvodnja, zbog čega se izvoz dotira. Dotira se i uništavanje mladih teladi, i tu i tamo se donese odluka da se pad i rast tržišne cene reguliše preko masakra miliona goveda.

Ako tražimo krivce za ovu sablasnu situaciju, tada se niko ne može izvući čiste savesti. Svi mi imamo udeo u odgovornosti za stanje našeg društva; jedan ima političku odgovornost, a drugi, kao potrošač - u zavisnosti od svog životnog stila.

Tužba se ipak usmerava protiv pojedinačnih ličnosti, koje na osnovu svojih nadležnosti ili kao vlasnici masovnih uzgajališta životinja snose posebnu odgovornost. U ovom smislu stavljam u ime optužnice sledeće predloge:

Predlažem da se oglase krivim :

Gospodin Dr. Franc Fischler, član Evropske komisije, poverenik za poljoprivredu, za razvoj zemljoradnje i ribarstva. On snosi glavnu odgovornost za neprijateljsku agrarnu politiku Evropske Zajednice prema životinjama. On je bio taj koji je zbog čišćenja tržišta inicirao uništavanje miliona goveda. Takođe je odgovoran za ubijanje stotina hiljada samo nekoliko dana starih teladi zbog dobijanja "Herodesove premije". Isto tako je odgovoran za subvencionisanje mučnih transporta živih životinja u vanevropske zemlje. Njegova nastojanja da reformiše evropsku agrarnu politiku, menjaju samo malo toga u jezivoj sudbini korisnih životinja. Naročito nije bilo sa njegove strane nikakve trajne inicijative da bi se poboljšali pravni propisi o zaštiti životinja unutar evropske zajednice. S obzirom na sve ovo treba Sud da zahteva da se gospodin Dr. Fischler povuče i da svoju odgovornost preda Komisiji.

Mr. David Byrne, član evropske komisije, komesar za zaštitu ljudi i potrošača, Brisel. On snosi glavnu odgovornost za to, da je u toku zaraze od šapa i slinavke 2001. godine, moralo stotine hiljada zdravih životinja da bude uništeno, jer su neke od njih bile pogođene zarazom a evropski propis za zaštitu od slinavke i šapa nije dozvolio vakcinisanje. Mada su iskusni stručnjaci predlagali vakcinisanje, komisija se čvrsto držala propisa. To se napokon nije moglo ni trgovinsko-politički opravdati, budući da su zemlje trećeg sveta, ionako zbog epidemije, bile obustavile uvoz živih životinja iz pojedinih delova Zajednice. Komesar nadalje snosi glavnu odgovornost za to, da omamljivanje životinja pri klanju nije više efikasno, jer po jednom propisu komisije, kičmena moždina ne sme da bude presečena, da bi se sprečilo prodiranje uzročnika kravljeg ludila u meso. Ta mera je i kod mesara u velikoj meri sporna, i vodi neopravdanom porastu mučenja životinja, iako to nije bezuslovno potrebno za zaštitu ljudi.

Ministri za poljoprivredu zemalja članica EZ. Oni su na način vredan kazne, zanemarili moguće ispunjenje nacionalne zaštite životinja, u okviru pravnih propisa EZ; delom zbog manjkavosti kontrole nacionalnih propisa za držanje, transport i klanje korisnih životinja, delom zbog nedovoljnog poštovanja postojećih propisa EZ. Nedostatak osoblja, na koje se ministar i službenici njegovog nadleštva izgovaraju, nije razlog za oproštaj trpljenja brutalnog ponašanja prema životinjama koje smo u usmenoj raspravi konstatovali.

Gospodin Gerd Sonnleitner. On snosi veliku suodgovornost za razvoj velikih struktura evropske poljoprivrede, koja ne samo da je neprijateljska ka životinjama, već je neprijateljska i ka seljacima i dovela je do propasti stotine hiljada malih i srednjih preduzeća. On se protivi promeni industrijske proizvodnje mesa u ekološku poljoprivredu.



Slede dalji okrivljeni koji su optuženi. Zatim tužilac nastavlja:

Nadalje predlažem da se izreknu sledeće preporuke :

Sud treba da od Evropske Komisije i od Evropskog Parlamenta zahteva da se pobrinu da zaštita životinja, kao nezavisan zajednički cilj bude uvedena u ugovor EZ, i da budu izgrađene odgovarajuće nadležnosti. Nadalje će postojeća važeća ustavna skupština biti zamoljena, da stvori jedan evropski ustav, u koji kao cilj država treba da unese zaštitu životinja; da za životinje uvede osnovna prava koja se mogu pravno izdejstvovati, uzimajući u obzir njihovo dostojanstvo i život svojstven njihovoj vrsti. Sud treba da zahteva da Evropska Komisija, osnuje sopstveni Komesarijat za zaštitu životinja.

Sud treba od nadležnih Ministara za poljoprivredu i veterinarstvo, zemalja članica EZ da zahteva , da češće ne najavljeni zvanično kontrolišu preduzeća koja tove stoku, kao i klanice, i da se brinu za intenzivnije nadgledanje transporta životinja. Da bi se postigla veća transparencija, Sud treba podstaknuti, da se u klanicama i velikim tovilištima instaliraju filmske kamere, koje bi mogle dokazati nepoštovanje važećih prava životinja.

Neka Sud objavi da se metode klanja pri punoj svesti ne mogu životinjsko etički zastupati i stoga treba da budu zabranjene.

Toliko o zahtevima za naloge i preporuke Suda. Najvažniji predlog odnosi se na unošenje zaštite životinja u nastajući evropski Ustav i na stvaranje jednog, osnovnom pravu sličnog, prava za životinje sa poštovanjem njihovog dostojanstva i prava na život svojstven njihovoj vrsti. Onda će konačno biti Ustavno pitanje, da li je i nadalje moguće da se milioni kokošaka zatvore u kaveze , u kojima one jedna drugu kljucaju do krvi, te im se kljunovi spaljuju i odsecaju nokti , da bi u kavezu mogle uopšte preživeti. Onda će to najzad biti jedno ozbiljno pravno pitanje, da li je i nadalje moguće da se svinjama zubi iščupaju ili da se repovi odrežu, kokoške da se tove dok se od težine ne prevale i polome kosti. Proizvođači jaja i mesa će jurišati protiv ovih zahteva osnovnih prava, pošto je promašenoj poljoprivrednoj politici uspelo da u poslednjih desetak godina rastera mala i srednja seljačka preduzeća i da ih zameni agrarnim fabrikama. Međutim, želimo li jednom zauvek da se poklonimo diktatu jedne industrijalizovane proizvodnje mesa, ili želimo konačno da izađemo iz tog ćorsokaka, ne samo zbog svog zdravlja već i iz poštovanja prema životu životinja? Ne preko noći i pod uslovom privrednog kolapsa jedne struke sa mnogo zaposlenih, već jednim postepenim prelazom u miroljubivi odnos prema našim subližnjima.

To važi i za osnovno pravo životinja na život. Sve dok je naše društvo u velikoj meri fiksirano na uživanje u mesu, moguće je ovo osnovno pravo životinja samo korak po korak realizovati i samo utvrditi pod uslovom blažih zakonskih regulacija. Osnovno pravo bi pre svega zabranilo prekomernu proizvodnju životinja za klanje, koja vodi u akcije njihovog uništavanja. Zatim bismo morali postepeno menjati program naših navika jedenja da bi se ostvarila zaštita života u korist životinja. Ako mi našoj deci, koja često imaju prirodnu odbojnost prema mesnoj hrani, ne govorimo više "morate jesti meso, da bi od vas nešto postalo", sama od sebe će se smanjiti potrošnja mesa u generacijama koje dolaze. Ako Gastronomiju obavežemo da polovina jela bude vegetarijanski pripremljena, onda će se postepeno menjati kultura našeg jedenja.

To su samo neki okvirni pravni i društveni uslovi, u kojima se na početku pomenuti etički postulati zaštite životinja mogu pomaći ka laganom i praktičnom ostvarivanju. Nekome to danas može izgledati kao utopija. Međutim, izgleda da je vreme zrelo za jedan ovakav evolucioni korak. Ne radi se samo o agrarnoj promeni, već o promeni kulture. Evropska zaraza goveda očigledna je sudbinska opomena. Na osnovu crkveno-biblijskog nipodaštavanja životinja, predugo smo potiskivali glasove duhovne istorije zapada koji drugačije zvuče: npr. glas jednog Pitagore, utemeljivača Grčke filozofije, koji je svoje savremenike upozoravao: "Nežnu biljku ili nedužnu životinju nemoj da povrediš". Takođe, grčki naučnik Plutarh je rekao po smislu: "Svaki obrok je skup - želi se reći preskup- za koji jedno drugo živo biće mora da umre". Veoma jasno se izrazio zapadni univerzalni genije Leonardo da Vinči: "Doći će vreme, kada ćemo jedenje životinja osuditi isto tako kao što danas osuđujemo kanibalizam!". U ovoj tački se sjedinjuju pravna nauka, etika i lično opredeljenje, koje može da se prihvati ili ne. Ako hoćemo da ponovo ozbiljno shvatimo hrišćansko pravilo vrednosti u našem kulturnom krugu, koje još navodno vredi iako je tako strašno izvitopereno; onda će nam promena ka jednom novom odnosu između čoveka i životinje, jednoga dana uspeti, ne više u sadašnjem hrišćanstvu, već u jednoj novoj religioznosti, koja se kroz šikaru teološke dogmatike neposredno nadovezuje na Prahrišćanstvo, na učenje miroljubivosti Isusa iz Nazareta, koji je najavio Carstvo Mira između ljudi i sa životinjama i čiji Duh veje kroz jedan tekst iz naših dana, iz koga smem zaključno citirati: "Približio se čas, u kome svako mora položiti račun za ono, što je učinio čoveku, prirodi i životinjama. Novo doba se uzdiže, u kome će krvave žrtve i eksperimenti na životinjama prestati, kao i klanje i jedenje životinja, jer one su čoveku subližnji. Zemlja se čisti od svega niskog. Na mesto protivzakonitog stupa uzvišeni život, u kome će se sve više i više ispuniti volja Božja. Ljudi u Novom dobu neće Boga samo obožavati, već će se i pridržavati Njegovih Zakona."

Presudna objava Internacionalnog žirija odgovarala je u svim tačkama optužnice. Dotične ličnosti proglašene su krivim, izrečene su navedene preporuke u optužnici. Na kraju presude Sud je preporuke u optužnici između ostalog proširio sledećim odlukama: "Sud kategorično osuđuje varvarsku metodu klanja pri punoj svesti i zahteva, da ona u svakoj civilizovanoj zemlji bude zabranjena. Religiozna i verska sloboda sa kojom se argumentuje, mora biti etički zastupljiva, ona se ne može bazirati na mučenju bespomoćnih sustvorenja. Potpuno principijelno Sud čvrsto smatra, da metode masovne industrijske proizvodnje ne smeju ni u kom slučaju biti upotrebljene prema živim bićima sposobnim da osećaju, isto tako ni beskonačna traka, niti rad u akord prilikom klanja. Gajenje svake pojedine životinje povezano je sa odgovornošću za čoveka, svako pojedino klanje je ozbiljan i težak čin, koji brižljivo i sa pažnjom i individualno mora biti izveden. Današnji praktikovani odnos sa korisnim životinjama, ne oskudeva samo sa minimalnom etikom, on je u najvećoj meri protivprirodan, te je stoga opasan po zdravlje čoveka i razarajući za okolinu. Stoga se poziva EZ i sve druge zemlje Evrope, da odnos sa korisnim životinjama u smislu gore navedenih kriterijuma iz osnove ponovo oblikuju.

Pošto odnos čoveka sa životinjama spada u osnovne principe morala, Sud insistira na tome, da industrija mesa širom Evrope, preko Ustavnih i zakonskih propisa, bude podređena jednoj etičkojkomisiji koja je bliska obrazovnim ustanovama.

Kristijan Sajler