Autor: Vera Jovanović
Dan za danom odmiče
Mesec kroz godinu kotrlja se
Sreća moja pratila te
Išao sam
trčkarao za tobom
Vernost mi bila ime
Pamtio sva tvoja dozivanja
Parkovi
Ulice imali su smisla
Hranio si me ljubavlju svojom
Govorio da me nikada nikom ne bi dao
Mahao sam repićem i bio srećan
kada kažeš lepi moj
Skakao bi oko tebe
i u vodu i u vatru skočio bi
život svoj za tebe bi dao
jer deliti dom sa psom
nije mala stvar
A onda u jednom trenutku
došao je dan
sakrio si pogled
prestao da me zoveš i dozivaš
Ćutnjom svojom hteo si možda nešto reći
ali nemušti jezik pas ne može naučiti
U mojim očima zbunjenost
tužna senka trenom se javi
mogao bih i ruku da ti ližem
i svu tu grubost da ti oprostim
Ako me pogledaš
pogled moj sve će ti reći
ni koricu hleba da mi ne daš
i sreću i tugu delit ću sa tobom
vernost mi je još uvek ime
Ako nekada odlučiš
i kreneš ka meni
repić moj će te pozdraviti
stisak i grč stopala
otpustit će ovaj teret koji sada nosim
Još jedan dan na izmaku
noć se polako prikrada
Znaš hladno je
Čekat ću zoru novu
tebe da me pomiluješ
i kažeš
gde si lepi moj?
