Iza šume, šume sumračne,
Sinu plamen rujne zorice,
Rasu kao dugu šarenu
Rumen-niti, zrake purpurne.
Gore, plamte jarkim plamenom
Ko divovi snažni borovi,
Četinari svud se prevukli
Zlatotkanom, sjajnom koprenom.
A okolo rosa biserna
Rumen nakit proli blistavi,
I nad srebrom tihog jezera
Šaptavo se njiše ševarje.
U to jutro, suncu u susret,
Otud, iz tih tamnih šikara,
Kao mlada zora ispliva
Snežno bela labudica.
Iza nje su, divnim buketom,
Labudići beli plovili,
Nabirala voda prstene,
Prstenčiće mirne, smaragdne.
Eno, od tog tihog zaliva,
Posred samog sjajnog jezera,
Protegla se struja vodena
Kao tamna traka široka.
Otplovilo belo labuđe
U prostranstvo glatko, široko,
A u ćutljivome zatonu
Legla trava, trava svilena.
Kraj obala mirnih, zelenih,
Priklonivši nežne glavice,
Ljiljani se došaptavali
Sa stišalim potočićima.
Labudica tad je pozvala
Labudiće svoje malene
U livadu cvetnu, u šetnju,
Slatki miris trave da piju.
Labudići za njom izišli,
Da čupkaju travu zelenu,
A rosica, rosa srebrna
Kao biser s nje se krunila.
Naokolo cveće azurno
Razlilo je vale mirisne,
Kao gostu dragom, dalekom
Smeškalo se danu veselom.
I šetala deca radosna
Po dolini rosnoj, širokoj,
Labudica bela, i srećna,
Netremice ih je pazila.
Ako bi se kobac nadvio,
Ili zmija travom provukla,
Labudica tad bi gaknula,
Decu belu brižno tražeći.
Dečica bi tako drhtala
Ispod topla krila majčina,
A opasnost kad bi minula
Opet bi se lepo igrala.
Al ne vide majka-čuvarka
Okom svojim brižnim, pažljivim,
Da od sunca, sunca zlatastog
Crn se oblak mračno nadvio -
Mlad orao u toj visini
Raširio krila koščata,
Preleteo Brzim pogledom
Beskonačnu travnu ravnicu.
U tamnoj je šumi spazio,
Na prigrevku toplom, u klancu,
Zmiju što je mirno izišla,
Svijena u prsten - greje se.
I orao opak zažele
Da se baci na nju, munjevit,
Al ga zmija srećno primeti,
Pod humku se sakri zelenu.
Zamah krila, i u visini,
Gladan kandže oštre raširi
I plen tako očekujući
U vazduhu on se pritaji.
Okom svojim ljutim, orlovskim,
On razgleda stepu daleku,
Kraj jezera plavog, širokog
Labudicu belu ugleda.
Krila snažnih strašnim zamahom
Oblak sedi razbi orao
I ko tačka crna, kružeći,
Pun se pretnje poče spuštati.
Labudica bela u taj čas
Pogleda po glatkom jezeru,
Spazi strašna krila široka
S neba što se odražavaju.
Uplašeno majka zadrhta
I zagrakta labudićima,
Dečica se bela skupiše,
Pod krilo se skriše majčino.
A orao lupi krilima,
Ko strela se zemlji ustremi,
Zari oštre kandže koščate
Labudici pravo u grlo.
Pretrnula krila opusti
Labudica bela kao sneg
I nogama, već obamrlim,
Ispod krila decu odgurnu.
Pobegoše deca jezeru,
Pojuriše trkom u čestar,
A njihova majka rođena
Teškom suzom gorko proplaka.
Orao je oštrim kandžama
Nežno telo njeno kidao,
Svud je belo perje letelo
Na sve strane, kao pahulje.
Mreškalo se tiho jezero,
Šaputalo meko ševarje,
A dečica srca ranjena,
Pod humkom su malom drhtala.
