Autor: Reinhard Mey
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo.
Bila je u uskom boksu, na betonu, kako priliči njenom staležu, kada je otkrila zračak svetlosti.
Bila je odeljak broj četiri,
tri druga su ležala na njoj,
kakva gužva skoro se ugušila. Već nakon dve sedmice akordnog sisanja,
dođe neko i odnese majku.
Ali kad je sećanje već izbledelo, ponekad su mladoj svinji, padale na pamet majčine reči : Dostojanstvo Svinje je nepovredivo,
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo !
Zatvor je postao njen dom,
na jednoj stopi iz dana u dan,
sedeti stalno u vlastitom izmetu.
Fini nos, a smrad,
postala je tužna i obolela.
A kada se jako razbolela, dobila je injekcije.
Bila je raspoređena na rasplod ;
to nikada nije prihvatila,
da je biti Svinja,
samo uzgoj odojčadi i tov.
A kada su joj slomili volju,
setila se šta je majka rekla :
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo,
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo !
Tada je stigao kamion za stoku,
I zgrabili su je za rep i uši,
zajedno sa njenim drugaricama u patnji.
Tresle su se i skičale u strahu,
satima u vožnji i čekanju,
još više stisnute nego obično.
Svinja je lukava, ona već sluti,
tragičnu situaciju ;
znala je da joj je to zadnji odmor.
Odmah je prepoznala klaonicu,
i pošla je bez otpora.
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo,
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo !
Ona nikada nije videla nebo,
nikada nije bila na livadi,
nikada nije sedela na suvoj, svežoj slami.
Nikada se nije valjala u blatu,
niti se veselo parila,
niti sebi ležaj izrovala.
Kako bi mogao tu hrpicu jada jesti ?!
S’jelovnikom u ruci,
gledam preko tanjira,
i više nemogu taboraviti slike.
Ne želim, jadna svinjo,
biti kriv za tvoju patnju,
jer bio sam gost u ovom restoranu.
Od sada ću sebi naručivati,
zapečenu cveklu.
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo,
Dostojanstvo Svinje je nepovredivo !
